Ne znam ni kako da počnem...
Juče ujutro oko 6 sam došao kući sa petodnevnog putovanja do Makedonije, po Makedoniji, iz Makedonije. Utisci se još ne slažu. Samo iskaču bez reda. Gledam slike, i još ne mogu da složim celu priču u glavi. Prešli smo preko 700km od Skopja, do Skopja. Put do tamo i nazad nije ni bitan. Penjali smo se na vrhove više od naših najviših. Spavali smo na većoj nadmorskoj visini nego što je Midžor. Kupali se u Ohridskom jezeru. Vozili po terenu surovijem od trase bilo kog turističkog karavana u Srbiji. Crkavali su nam razni delovi na automobilima. Nagutali smo se prašine. Slušali smo Gošine bisere.
I uživali u svakom trenutku.
Priča u stvari počinje u Rumuniji. Bili jednom neki ljudi u Rumuniji. Vozili se po Karpatima. Upoznali nove ljude. Pokvario se jedan automobil. Jedni ljudi pomogli drugima, i svima bilo lepo. Toliko lepo da su ubrzo morali da ponove druženje. Ja imam tu sreću pa znam neke od pomenutih, i skrenuše mi pažnju na avanturu u Makedoniji. Iako nemam svoj terenac, nekako sam znao da to neću propustiti. Na kraju, išao sam sa Ljubišom i Veselkom.
Došao sam do njih u sredu oko podneva, i odmah smo krenuli. Goša&Sandra, Lule&Tanja i Sale&Goca su krenuli još oko 10.
Na auto-putu, malo ispred Velike Plane, stigosmo jednu grupu bajkera
Nismo znali, ali Makedonci su sledećeg dana slavili 20 godina nezavisnosti, i jedna od mnogih manifestacija organizovanih tim povodom je bio i veliki moto reli. Poslednjeg dana naše vožnje po Makedoniji (nedelja) prošli smo pored istih ovih bajkera u Bitoli.
Dok smo ih polako stizali, Ljubiša je ustanovio problem sa punjenjem akumulatora. Stali smo pored jednog servisa uz auto-put, i konstatovali da mu je otpao jedan kaiš i jedan španer (meni to ne znači ništa, ali tako rekoše). Kako nisu imali delove na lageru, rekoše da moraju da ih kupe u Velikoj Plani. Ljubiša tu lako odlučuje - nastavljamo do Velike Plane, i zovemo Saleta (naš prijatelj 'off roader'). Na samom izlazu sa auto-puta Sale već čeka, i sprovodi nas do servisa. Tamo ustanovljavaju šta mora da se kupi, i mi sedamo sa Saletom u kola do prodavnice delova. Vraćamo se, i Veselka i ja se sklanjamo malo u stranu da ne smetamo.
Kad sad razmislim, uopšte mi nije jasno da je ovo jedina slika koju imam iz 'ove akcije'??
Medjutim, ubrzo se ispostavlja da kupljeni delovi nisu odgovarajući, i ponovo idemo u centar Velike Plane. Ovaj put, Veselka i ja ostajemo u jednom kafiću. Otprilike sat vremena kasnije Ljubiša i Sale stižu - Mahindra je spremna. Jedemo na brzaka, ispijamo još jedno piće i krećemo dalje. Izgubili smo oko 2 sata.
Nešto pre sedam stižemo na granicu. Plakati mi privlače pažnju
Stvarno mi nije jasno da je ovo potrebno napomenuti!?!?
U pola osam smo na mestu okupljanja - Lukoil-ova pumpa na ulazu u Skopje. Pozdravljamo se sa svima, upoznajemo domaćine, i odmah idemo do hostela u kojem ćemo prespavati. Ostavili smo stvari, potrpali se u manje automobila i krenuli put centra Skopja.
Tek kad smo stigli na centralni trg shvatamo da se sve sprema za sutrašnju veliku proslavu.
Nakon kraće šetnje po trgu, domaćini nas vode na večeru.
Nikad ranije nisam bio u Makedoniji. Čak nikad nisam išao ni u Grčku, pa nisam ni prolazio, i manje-više ništa suštinski nisam znao o Makedoniji i Makedoncima. Jedna od stvari koje sam brzo saznao je da imaju nešto drugačije navike kad je u pitanju hrana. Umesto našeg uobičajenog mezetluka, oni počinju sa salatama. Nisu toliki mesožderi kao mi - porcije u restoranima su manje od (ionako prevelikih) naših. Roštilj im jeste uobičajen kao kod nas, ali ga spremaju nešto drugačije. Ne koriste toliko luka kao mi, ali zato, očekivano, koriste više paprike. Sve u svemu, nešto drugačije, ali ništa manje dobro. Čak...
(Pre)Punih stomaka krećemo put hostela. Malo smo sedeli u dvorištu, Goša je započeo svoj 'live feed' još na nekoj pumpi u Srbiji, a ovde je dopunio izdanje.
Oko 1 posle ponoći, svi smo u krevetu.
Juče ujutro oko 6 sam došao kući sa petodnevnog putovanja do Makedonije, po Makedoniji, iz Makedonije. Utisci se još ne slažu. Samo iskaču bez reda. Gledam slike, i još ne mogu da složim celu priču u glavi. Prešli smo preko 700km od Skopja, do Skopja. Put do tamo i nazad nije ni bitan. Penjali smo se na vrhove više od naših najviših. Spavali smo na većoj nadmorskoj visini nego što je Midžor. Kupali se u Ohridskom jezeru. Vozili po terenu surovijem od trase bilo kog turističkog karavana u Srbiji. Crkavali su nam razni delovi na automobilima. Nagutali smo se prašine. Slušali smo Gošine bisere.
I uživali u svakom trenutku.
Priča u stvari počinje u Rumuniji. Bili jednom neki ljudi u Rumuniji. Vozili se po Karpatima. Upoznali nove ljude. Pokvario se jedan automobil. Jedni ljudi pomogli drugima, i svima bilo lepo. Toliko lepo da su ubrzo morali da ponove druženje. Ja imam tu sreću pa znam neke od pomenutih, i skrenuše mi pažnju na avanturu u Makedoniji. Iako nemam svoj terenac, nekako sam znao da to neću propustiti. Na kraju, išao sam sa Ljubišom i Veselkom.
Došao sam do njih u sredu oko podneva, i odmah smo krenuli. Goša&Sandra, Lule&Tanja i Sale&Goca su krenuli još oko 10.
Na auto-putu, malo ispred Velike Plane, stigosmo jednu grupu bajkera
Nismo znali, ali Makedonci su sledećeg dana slavili 20 godina nezavisnosti, i jedna od mnogih manifestacija organizovanih tim povodom je bio i veliki moto reli. Poslednjeg dana naše vožnje po Makedoniji (nedelja) prošli smo pored istih ovih bajkera u Bitoli.
Dok smo ih polako stizali, Ljubiša je ustanovio problem sa punjenjem akumulatora. Stali smo pored jednog servisa uz auto-put, i konstatovali da mu je otpao jedan kaiš i jedan španer (meni to ne znači ništa, ali tako rekoše). Kako nisu imali delove na lageru, rekoše da moraju da ih kupe u Velikoj Plani. Ljubiša tu lako odlučuje - nastavljamo do Velike Plane, i zovemo Saleta (naš prijatelj 'off roader'). Na samom izlazu sa auto-puta Sale već čeka, i sprovodi nas do servisa. Tamo ustanovljavaju šta mora da se kupi, i mi sedamo sa Saletom u kola do prodavnice delova. Vraćamo se, i Veselka i ja se sklanjamo malo u stranu da ne smetamo.
Kad sad razmislim, uopšte mi nije jasno da je ovo jedina slika koju imam iz 'ove akcije'??
Medjutim, ubrzo se ispostavlja da kupljeni delovi nisu odgovarajući, i ponovo idemo u centar Velike Plane. Ovaj put, Veselka i ja ostajemo u jednom kafiću. Otprilike sat vremena kasnije Ljubiša i Sale stižu - Mahindra je spremna. Jedemo na brzaka, ispijamo još jedno piće i krećemo dalje. Izgubili smo oko 2 sata.
Nešto pre sedam stižemo na granicu. Plakati mi privlače pažnju
Stvarno mi nije jasno da je ovo potrebno napomenuti!?!?
U pola osam smo na mestu okupljanja - Lukoil-ova pumpa na ulazu u Skopje. Pozdravljamo se sa svima, upoznajemo domaćine, i odmah idemo do hostela u kojem ćemo prespavati. Ostavili smo stvari, potrpali se u manje automobila i krenuli put centra Skopja.
Veselka i Ljubiša
Ja :)
Nakon kraće šetnje po trgu, domaćini nas vode na večeru.
Nikad ranije nisam bio u Makedoniji. Čak nikad nisam išao ni u Grčku, pa nisam ni prolazio, i manje-više ništa suštinski nisam znao o Makedoniji i Makedoncima. Jedna od stvari koje sam brzo saznao je da imaju nešto drugačije navike kad je u pitanju hrana. Umesto našeg uobičajenog mezetluka, oni počinju sa salatama. Nisu toliki mesožderi kao mi - porcije u restoranima su manje od (ionako prevelikih) naših. Roštilj im jeste uobičajen kao kod nas, ali ga spremaju nešto drugačije. Ne koriste toliko luka kao mi, ali zato, očekivano, koriste više paprike. Sve u svemu, nešto drugačije, ali ništa manje dobro. Čak...
(Pre)Punih stomaka krećemo put hostela. Malo smo sedeli u dvorištu, Goša je započeo svoj 'live feed' još na nekoj pumpi u Srbiji, a ovde je dopunio izdanje.
Oko 1 posle ponoći, svi smo u krevetu.
Нема коментара:
Постави коментар