Prvo spavanje u prirodi (Ribnica)

Moje ćerke su relativno male – 6 i 7-i-po godina.

Već neko vreme sam razmišljao da ih odvedem na neko kratko kampovanje, čisto da vidim kako će reagovati, da li će im se svideti, da li će se ’navući’, da li u njihovoj budućnosti ima mesta za to.

Od proletos ih pomalo ’ispipavam’. Pričam im o mojim kampovanjima i putovanjima i pratim reakcije. Vidim iz reakcija da ih interesuje, ali, kad su deca u pitanju, pokazivanje interesovanja za nešto ne mora da znači ama baš ništa.

Svejedno, pre 15-tak dana ih ipak upitam da li bi htele da odemo na jedno kratko kampovanje, čisto koliko da prenoćimo u šatoru. Naravno, odmah su pristale.

Počinjem da ’bunarim’ idealnu lokaciju. Tu postoji nekoliko preduslova. Najvažniji je da bude blizu – ako se jave bilo kakvi problemi moramo biti dovoljno blizu kući da u bilo koje doba možemo da se popakujemo u kola i brzo stignemo kući. To prilično sužava izbor, i negde se kristalizuje Divčibare i okolina (sa strane bliže Beogradu). Znam ko te predele prilično dobro poznaje – zovem Bata Luleta za savet za tačnu lokaciju. Mislim da mu nije trebalo mnogo vremena da se odluči – odredište je Ribnica, takoreći u podnožju Divčibara. Lokalno izletište za Valjevce i okolinu sa lepim mestima za podizanje šatora i jednom pećinom. Od naše kuće manje od 65 km, i jedva sat vožnje. Savršeno.

Bata Lule kaže da je put do same lokacije dobar. Poslednjih nekoliko kilometara jeste makadam, ali kaže, može se i putničkim kolima. Kako ipak idemo da kampujemo, makar samo jednu noć, to podrazumeva nošenje povelike količine opreme, ili kompromise. Kako je devojkama ovo prvo kampovanje, želim da im ostane u što lepšem sećanju, pa kompromisima nema mesta. Nećemo ići našim raspadajućim Yugom. Pozajmiću kombi – možemo da ponesemo sve što nam treba, a ima i klimu...

Od opreme za kampovanje ja baš i nemam mnogo toga. Ne idem često, kad idem, idem na kratko, a i nisam prohtevan. Medjutim, deca su deca, a u kombi mož’ da stane šta ’oćeš. Iako sam prvo planirao da pokupujem dosta toga kako bi njima ugodjaj bio kompletan, u poslednji čas odustajem – ne znam kako će one reagovati na kampovanje i to bi lako moglo biti bacanje para. Ovako, u kombi umesto dodatnih vreća za spavanje ići će ćebad. Umesto ’kamperskih’ stolica ići će plastične koje su inače pred kućom...

Datum – 14.08.

Popakovali smo svašta u kombi i krenuli put Ribnice. Ibarska, Lajkovac, Mionica, skretanje na makadamski put izmedju dve lipe, i malo kasnije iznenadjenje:

Kako mi je Lule rekao da je put, iako makadam, u dobrom stanju i da može da se ide ’bilo čim’ nisam ni gledao mnogo ispred sebe, i nadjoh se na nizbrdici sa očajnim putem. Pokušao sam i da se vratim u rikverc, ali nije išlo. Taman sam hteo da se zabrinem, kad naidje jedna žena i reče da put jeste loš, ali da se pažljivo može sići do Ribnice, a odande ima drugi, dobar put do Mionice. I ovaj je bio dobar do prošle nedelje, ali su ga velike kiše upropastile.


To nas ohrabruje, i veoma sporo nastavljamo dalje. Par kilometara kasnije stižemo na odredište. Parkiramo, i krećemo u obilazak.

Tu je crkva Svetog Petra i Pavla. Postojala je 500 godina do zemljotresa 1998, a posle je obnovljena.

Nastavljamo dalje uz Ribnicu, i vidimo pećinu.

Veličina pećine me iznenadjuje – vidjao sam slike, ali bez ljudi na njima, pa sam stekao utisak da je mnogo manja...

Posle kratke šetnje, vraćamo se da ’podignemo kamp’.

Pola sata i litar znoja kasnije, kamp je spreman.

Devojke se šetkaju i istražuju okolinu.

A onda se posvećuju i svojoj uobičajenoj zabavi.

Bliži se mrak, i vreme je za pripremanje vatre. Jeste da smo u prirodi, ali nadmorska visina je prilično mala, a i dan je vreo. Ubrzo sam ponovo potpuno mokar.

U medjuvremenu, devojke se zabavljaju

Petnaestak minuta i četiri žulja kasnije, vatra se rasplamsava

I odmah postaje najbolja zanimacija

Stiže i neka večerica

Sedimo neko vreme u tišini, i idemo na spavanje.

Ujutro, kraća šetnja u samoj okolini ’kampa’. Tu je škola u koju je išao Živojin Mišić

Za vreme doručka smo imali i neke interesantne posetioce

Posle doručka idemo u malo dužu šetnju – da obidjemo pećinu i ohladimo noge u Ribnici.

U pećini je prijatno hladno. Odnekud se pojavljuje potočić, a našao se i poneki magarac koji nije odoleo da ostavi potpis na plafonu starom hiljade godina

Posle pećine idemo još malo uzvodno.

Voda je prijatno hladna (nije baš za kupanje).

Po povratku, sušimo se, pakujemo i krećemo.

Pravac – Ravna gora. Nisam poklonik nikakvih pokreta, pa tako ni Ravnogorskog, ali kad smo već tu...
Na putu stalno nailazimo na mesta gde se prodaje pločasti kamen raznih debljina. Na jednom mestu uz put vidimo jedan od izvora

Zbog velikog broja natovarenih (verovatno i pretovarenih) kamiona, put do Strugarnika je u očajnom stanju, a posle je dobar planinski put.

50-tak kilometara i

Par kilometara dalje, uz put stoji i ploča

Odavde se vidi ceo kompleks

Ne znam baš ni sam šta sam očekivao, ali me je iznenadio podatak da je ceo kompleks vlasništvo SPO-a.

Posle kratkog obilaska, nastavljamo dalje – preko Koštunića do Divčibara.

Ručaćemo negde na Divčibarama, i idemo kući.

I eto...

Beše to njihovo prvo spavanje u prirodi.

Sad mi ne preostaje ništa drugo nego da krenem da kupujem ozbiljnu opremu za kampovanje...