Hostel Shanti je jedno vrlo simpatično mestašce. Jedna stara kuća i jedna dvorišna zgrada čine hostel. Nameštaj vrlo jednostavan, uobičajen, već pomalo star. U dvorištu nekoliko stolova i (rasklimanih) stolica. Na stolovima 'mušeme' kao nekad...
Pored nas, tu je bilo još nekoliko gostiju, svi stranci. S obzirom na lokaciju hostela, ama baš nikako mi nije jasno kako neko bez vodiča pronadje ovo mesto.
Kako je i obećano, vruć burek je stigao u 7. Polako doručkujemo, pijemo kafu, i...pokret.
Jeep je čuvena marka. Ljubitelji iste često napominju da je Jeep začetnik 4x4 vozila. Diskutabilno. Tvrde da je 'samo Jeep džip, ostalo su pokušaji' (ili tako nekako). Diskutabilno. Često kažu da Jeep prolazi svugde gde i drugi, ali da drugi baš i ne mogu svugde gde može Jeep. Vrlo diskutabilno.
Medjutim, ono što ljubitelji i vlasnici Jeep-a (skoro) nikad neće da priznaju (a znaju da je istina) jeste činjenica da kad Jeep krene na put, vlasnik mora da ima vrlo detaljnu mapu benzinskih stanica uz put. Ako poneku promaši, problemi su na vidiku. Srećom, naši domaćini su iskusni vlasnici Jeep vozila, i ubrzo se pojavljuje slika koja će nas redovno pratiti narednih dana.
Kad Jeep-ovi krenu na put, na pumpama se stvaraju redovi
U isto vreme kad i mi, u manastir je stigla jedna veća turistička grupa kojoj je poslužen đevrek i jogurt u manastirskoj trpezariji.
Dok sam šetao po dvorištu manastira, pažnju su mi privukle vrlo temeljno oglodane kore od lubenice. Kako mi nije bilo jasno poreklo, a ni namena istih, malo sam njuškao okolo, i pronađoh skrivenog stanovnika manastira
Istovremeno, pojavljuje se i pošast koja će nas pratiti tokom celog puta - prašina
Dostižemo nešto preko 1,000 mnv, i tu pravimo prvu kratku pauzu
Odavde se već vidi i cilj današnje vožnje - Solunska Glava, 2,540 metara visok vrh. Domaćini kažu da je dobio to ime jer se noću po lepom vremenu vide svetla Soluna.
Idemo dalje uzbrdo
Svega četrdesetak minuta kasnije već smo na preko 1,500 mnv, i opet, kratka pauza
I dalje uzbrdo...
Nemam baš običaj da stavljam muškarce ispred žena, ali ovde imam logičan razlog - prvo ime je vozač, drugo suvozač.
Samo što smo krenuli, i zaletli se uzbrdo, naiđosmo na Dečaka sa plavim ustima, i njegovog vernog Karabaša, te i tu, na 1,700mnv pravimo kratku pauzu
Solunska Glava je još daleko, a hoćemo i još ponešto da vidimo, pa se ne zadržavamo mnogo
Neki minut posle podneva stižemo na 2,170 mnv, i 'parkiramo' vozila. Idemo da vidimo Salakovska jezera, s tim da do njih ipak moramo malo da pešačimo.
Kvalitetno zadihani, sedamo u kola, i krećemo nizbrdo. Solunska Glava...
Dok se spuštamo, Ljubiša primećuje da se na Krstinom Jeepu otkačio auspuh.
Iz meni nepoznatih razloga, Zoki posmatra Krstu dok budži auspuh i 'umire od smeha'
Auspuh zakačen, idemo...
Neprijatelj je budan
Solunska Glava drema
A prvobitan plan je bio da ovde spavamo
Planinarski dom Karadžica. 1,450 mnv. Po prvobitnom planu, tu smo trebali da spavamo prvo veče, ali su Vlado i Krste zaključili da bismo mnogo vozili po mraku, pa su promenili plan. Stajemo pored doma da ručamo.
Namireni, pakujemo se i krećemo...ne baš...
Gošin Jeep otkazuje poslušnost. U potpunosti ignoriše Gošine pokušaje da ga upali. Srećom, medju učesnicima ima ljudi koji se razumeju u te stvari.
Udaljavam se da ne smetam...
Vlado posmatra zabrinut...ne baš
Nekih pola sata kasnije nastavljamo.
Kolona se zaustavlja pored jednog spomenika
Domaćini nas podsećaju na nesreću iz 1992. kada se ovde srušio jedan ruski teretni avion. Ono što mi nismo znali je da je veoma brzp nakon pada aviona celo područje bilo blokirano velikim brojem vojnika i policajaca, a da meštani okolnih sela narednih tri godine nisu kupovali cigarete.
Nastavljamo, i teren postaje teži
a Solunska Glava bliža
Na 2,000 metara iznad mora ponovo stajemo.
Visoravan Begovo polje. Stajemo, malo fotografišemo, i sedamo u kola...
Još malo...
Put postaje sve strmiji, kamenje na putu sve veće
Nešto posle 6 stižemo do kapije vojnog objekta na Solunskoj Glavi. Kad smo stali, komentarisao sam kako se još nisam vozio po tako kamenitom terenu, i nisam bio jedini. A kamenju kraj nije bio ni blizu.
Vojska k'o vojska - na sam vrh se ne može, a fotoaparate sklanjamo. Revnosni vojnik vadi sveščicu i popisuje nas sve - ime, prezime, i broj lične karte ili pasoša...
Okrećemo kola, i u sumrak krećemo nizbrdo
Idemo ka Nežilovu gde ćemo prespavati.
Medjutim...
Spuštajući se sa Solunske Glave prolazimo kroz mestašce Gorno Jabolčište. Mrak je odavno, i upada u oči da ulice (ako se mogu tako nazvati), kvalitetom podloge dostojne hard trase na Povlen reliju, imaju rasvetu. Mesto je pretežno, ako ne i potpuno nastanjeno muslimanima, i ono što nam 'bode oči' su uličice pune ljudi, ali bez žena. Meštani nas radoznalo gledaju, i dobacuju na engleskom!!???
Nekako izlazimo na nešto što liči na asfalt, ali opuštanje kratko traje. Na jednoj levoj krivini pre mosta, mi skrećemo desno, i krećemo uzbrdo. Sale tvrdi da je na topo mapi koju gleda ucrtan nekakav put. Vlado kaže da se vozimo koritom reke. Uz dužno poštovanje Saletovom iskustvu u korišćenju i čitanju mapa, teren kojim se krećemo govori da je Vlado u pravu. Kamenje veličine fudbalskih lopti na sve strane. O rukometnim da ne pričamo - one daju ravnu podlogu. Truckamo se 'za sve pare'.
Preko radio-stanice Goca priča kako je jednog Palestinca upitala kako, kad su sve žene prekrivene od glave do pete, uopšte znaju npr. koliko ima godina. On joj je rekao 'po stopalima'. Nekoliko glasova preko radija odmah ubacuje pitanje 'kako po stopalima', a umesto Gocinog glasa, čuje se Gošin: Po mirisu!!!
Ljubiša umalo nije sleteo u jarak zbog smeha.
Ne znam koliko dugo smo se vozili po tome. Po GPS-u bih rekao 5-6km, ali nije ni bitno. To je bio najsuroviji kamenjar preko kojeg sam ikad prešao na točkovima. Ako je uspon bio dostojan hard trase za Povlen, ovo je bilo dostojno specijalnog ispita za soft na Serbian Trophy-ju. Još mi nije jasno kako je Vitara iz Leskovac prešla preko svega toga, a da bar jedan točak nije usput ostavila.
Kako smo išli sve dalje uzbrdo, komunikacija radio-stanicama je pomalo zamrla. I vozači i suvozači su bili usredsređeni na izbegavanje kamenja i čuvanje automobila.
Tišinu prekida Gošin glas: Ja gasim svetla. Nemam više živaca da gledam kuda idemo!
Najbolja ilustracija 'puta' kojim se krećemo.
Kad smo izbili na prevoj zastajemo da se skupimo (kolona se rastegla). Ja pitam Vladu i Krstu da li su neki put pre organizovali vožnje karavanskog tipa, i nimalo nisam iznenađen njihovim negativnim odgovorom. Ljubiša i ja ih kritikujemo zbog ove deonice, i pridružuje nam se Zoki (Makedonac, član njihove 'ekipe'). Složni smo da je ovakav teren ipak preteran. Posle mi je bilo malo krivo jer mi se čini da su njih dvojica, pogotovo Vlado, prilično teško doživeli naše nezadovoljstvo.
Ipak, i pored tolikog kamenja, oko pola 11 stižemo u Nežilovo. Smeštamo se u objekat koji ni sam ne znam kako bih nazvao - hotel bi možda bilo najprikladnije. Ne znam tačne podatke, ali deluje mi da objekat, pored restorana, ima zgradu sa dvadesetak soba zaista lepo opremljenih. Sve je potpuno novo, i očigledno je da smo medju prvim gostima koji ovde spavaju. Dovde jedva da postoji asfaltni put, i stvarno mi nije jasna ideja ovakvog objekta na ovom mestu.
Oko 11, pastrmka je pečena
Pored nas, tu je bilo još nekoliko gostiju, svi stranci. S obzirom na lokaciju hostela, ama baš nikako mi nije jasno kako neko bez vodiča pronadje ovo mesto.
Vlado - jedan od naših domaćina
Jeep je čuvena marka. Ljubitelji iste često napominju da je Jeep začetnik 4x4 vozila. Diskutabilno. Tvrde da je 'samo Jeep džip, ostalo su pokušaji' (ili tako nekako). Diskutabilno. Često kažu da Jeep prolazi svugde gde i drugi, ali da drugi baš i ne mogu svugde gde može Jeep. Vrlo diskutabilno.
Medjutim, ono što ljubitelji i vlasnici Jeep-a (skoro) nikad neće da priznaju (a znaju da je istina) jeste činjenica da kad Jeep krene na put, vlasnik mora da ima vrlo detaljnu mapu benzinskih stanica uz put. Ako poneku promaši, problemi su na vidiku. Srećom, naši domaćini su iskusni vlasnici Jeep vozila, i ubrzo se pojavljuje slika koja će nas redovno pratiti narednih dana.
Kad Jeep-ovi krenu na put, na pumpama se stvaraju redovi
Uf, kako će mi se ovo olupati o' glavu...
Kako bilo, ovo zaustavljanje je iskorišćeno za okupljanje cele ekipe - pridružuju nam se još tri vozila domaćina, i krećemo dalje.
Prva stanica, manastir Svetog Dimitrija Markova.
Iako pretećeg izgleda, ovaj 'čuvar' je velika maza, i Tanja to 'zloupotrebljava'
U isto vreme kad i mi, u manastir je stigla jedna veća turistička grupa kojoj je poslužen đevrek i jogurt u manastirskoj trpezariji.
Dok sam šetao po dvorištu manastira, pažnju su mi privukle vrlo temeljno oglodane kore od lubenice. Kako mi nije bilo jasno poreklo, a ni namena istih, malo sam njuškao okolo, i pronađoh skrivenog stanovnika manastira
Krećemo dalje, i posle kraće vožnje asfaltom, konačno skrećemo na makadam. Osetno se penjemo, i ubrzo se pružaju prvi vidici
Dostižemo nešto preko 1,000 mnv, i tu pravimo prvu kratku pauzu
Odavde se već vidi i cilj današnje vožnje - Solunska Glava, 2,540 metara visok vrh. Domaćini kažu da je dobio to ime jer se noću po lepom vremenu vide svetla Soluna.
Idemo dalje uzbrdo
Goša i Sandra
Krste i Magde
Leskovčani "Provera veze" Zoran i Dejan
Sale i Goca
Danijel i Lela
Svega četrdesetak minuta kasnije već smo na preko 1,500 mnv, i opet, kratka pauza
Neko neobično kamenje
Zoki Makedonac i Leskovčani
Sale i Vlado
Sandra i Tanja
Pauk koji mi se prišunjao
I dalje uzbrdo...
Vlado i Simona
Zoran
Damjan u ne baš običnoj Nivi
Lule i Tanja
Moji 'domaćini' - Ljubiša i Veselka
Nemam baš običaj da stavljam muškarce ispred žena, ali ovde imam logičan razlog - prvo ime je vozač, drugo suvozač.
Samo što smo krenuli, i zaletli se uzbrdo, naiđosmo na Dečaka sa plavim ustima, i njegovog vernog Karabaša, te i tu, na 1,700mnv pravimo kratku pauzu
Ljubiša i Dečak sa plavim ustima
Budno oko domaćina na sve motri
Karabaš
Solunska Glava je još daleko, a hoćemo i još ponešto da vidimo, pa se ne zadržavamo mnogo
Neki minut posle podneva stižemo na 2,170 mnv, i 'parkiramo' vozila. Idemo da vidimo Salakovska jezera, s tim da do njih ipak moramo malo da pešačimo.
Dok su one pozirale Saletu, ja videh lepu sliku...
Najstarijima je sve dozvoljeno
A, ako dovoljno smanjim slova, verovatno neće ni znati šta sam rekao :))
Kvalitetno zadihani, sedamo u kola, i krećemo nizbrdo. Solunska Glava...
Dok se spuštamo, Ljubiša primećuje da se na Krstinom Jeepu otkačio auspuh.
Iz meni nepoznatih razloga, Zoki posmatra Krstu dok budži auspuh i 'umire od smeha'
Zoki i Žaki
Auspuh zakačen, idemo...
Neprijatelj je budan
Solunska Glava drema
A prvobitan plan je bio da ovde spavamo
Solunska Glava je sve bliža
Namireni, pakujemo se i krećemo...ne baš...
Gošin Jeep otkazuje poslušnost. U potpunosti ignoriše Gošine pokušaje da ga upali. Srećom, medju učesnicima ima ljudi koji se razumeju u te stvari.
Udaljavam se da ne smetam...
Vlado posmatra zabrinut...ne baš
Nekih pola sata kasnije nastavljamo.
Kolona se zaustavlja pored jednog spomenika
Domaćini nas podsećaju na nesreću iz 1992. kada se ovde srušio jedan ruski teretni avion. Ono što mi nismo znali je da je veoma brzp nakon pada aviona celo područje bilo blokirano velikim brojem vojnika i policajaca, a da meštani okolnih sela narednih tri godine nisu kupovali cigarete.
Nastavljamo, i teren postaje teži
a Solunska Glava bliža
Na 2,000 metara iznad mora ponovo stajemo.
Visoravan Begovo polje. Stajemo, malo fotografišemo, i sedamo u kola...
Planinarski dom Karadžica je "preko puta"
Još malo...
Put postaje sve strmiji, kamenje na putu sve veće
Nešto posle 6 stižemo do kapije vojnog objekta na Solunskoj Glavi. Kad smo stali, komentarisao sam kako se još nisam vozio po tako kamenitom terenu, i nisam bio jedini. A kamenju kraj nije bio ni blizu.
Vojska k'o vojska - na sam vrh se ne može, a fotoaparate sklanjamo. Revnosni vojnik vadi sveščicu i popisuje nas sve - ime, prezime, i broj lične karte ili pasoša...
Okrećemo kola, i u sumrak krećemo nizbrdo
Idemo ka Nežilovu gde ćemo prespavati.
Medjutim...
Spuštajući se sa Solunske Glave prolazimo kroz mestašce Gorno Jabolčište. Mrak je odavno, i upada u oči da ulice (ako se mogu tako nazvati), kvalitetom podloge dostojne hard trase na Povlen reliju, imaju rasvetu. Mesto je pretežno, ako ne i potpuno nastanjeno muslimanima, i ono što nam 'bode oči' su uličice pune ljudi, ali bez žena. Meštani nas radoznalo gledaju, i dobacuju na engleskom!!???
Nekako izlazimo na nešto što liči na asfalt, ali opuštanje kratko traje. Na jednoj levoj krivini pre mosta, mi skrećemo desno, i krećemo uzbrdo. Sale tvrdi da je na topo mapi koju gleda ucrtan nekakav put. Vlado kaže da se vozimo koritom reke. Uz dužno poštovanje Saletovom iskustvu u korišćenju i čitanju mapa, teren kojim se krećemo govori da je Vlado u pravu. Kamenje veličine fudbalskih lopti na sve strane. O rukometnim da ne pričamo - one daju ravnu podlogu. Truckamo se 'za sve pare'.
Preko radio-stanice Goca priča kako je jednog Palestinca upitala kako, kad su sve žene prekrivene od glave do pete, uopšte znaju npr. koliko ima godina. On joj je rekao 'po stopalima'. Nekoliko glasova preko radija odmah ubacuje pitanje 'kako po stopalima', a umesto Gocinog glasa, čuje se Gošin: Po mirisu!!!
Ljubiša umalo nije sleteo u jarak zbog smeha.
Ne znam koliko dugo smo se vozili po tome. Po GPS-u bih rekao 5-6km, ali nije ni bitno. To je bio najsuroviji kamenjar preko kojeg sam ikad prešao na točkovima. Ako je uspon bio dostojan hard trase za Povlen, ovo je bilo dostojno specijalnog ispita za soft na Serbian Trophy-ju. Još mi nije jasno kako je Vitara iz Leskovac prešla preko svega toga, a da bar jedan točak nije usput ostavila.
Kako smo išli sve dalje uzbrdo, komunikacija radio-stanicama je pomalo zamrla. I vozači i suvozači su bili usredsređeni na izbegavanje kamenja i čuvanje automobila.
Tišinu prekida Gošin glas: Ja gasim svetla. Nemam više živaca da gledam kuda idemo!
Najbolja ilustracija 'puta' kojim se krećemo.
Kad smo izbili na prevoj zastajemo da se skupimo (kolona se rastegla). Ja pitam Vladu i Krstu da li su neki put pre organizovali vožnje karavanskog tipa, i nimalo nisam iznenađen njihovim negativnim odgovorom. Ljubiša i ja ih kritikujemo zbog ove deonice, i pridružuje nam se Zoki (Makedonac, član njihove 'ekipe'). Složni smo da je ovakav teren ipak preteran. Posle mi je bilo malo krivo jer mi se čini da su njih dvojica, pogotovo Vlado, prilično teško doživeli naše nezadovoljstvo.
Ipak, i pored tolikog kamenja, oko pola 11 stižemo u Nežilovo. Smeštamo se u objekat koji ni sam ne znam kako bih nazvao - hotel bi možda bilo najprikladnije. Ne znam tačne podatke, ali deluje mi da objekat, pored restorana, ima zgradu sa dvadesetak soba zaista lepo opremljenih. Sve je potpuno novo, i očigledno je da smo medju prvim gostima koji ovde spavaju. Dovde jedva da postoji asfaltni put, i stvarno mi nije jasna ideja ovakvog objekta na ovom mestu.
Oko 11, pastrmka je pečena
Нема коментара:
Постави коментар