Za doručak - jaja sa slaninom i čorba. Ovo sa čorbom ujutro je izgleda prilično uobičajeno u Makedoniji.
четвртак, 15. септембар 2011.
Makedonija, dan drugi
Hostel Shanti je jedno vrlo simpatično mestašce. Jedna stara kuća i jedna dvorišna zgrada čine hostel. Nameštaj vrlo jednostavan, uobičajen, već pomalo star. U dvorištu nekoliko stolova i (rasklimanih) stolica. Na stolovima 'mušeme' kao nekad...
Pored nas, tu je bilo još nekoliko gostiju, svi stranci. S obzirom na lokaciju hostela, ama baš nikako mi nije jasno kako neko bez vodiča pronadje ovo mesto.
Pored nas, tu je bilo još nekoliko gostiju, svi stranci. S obzirom na lokaciju hostela, ama baš nikako mi nije jasno kako neko bez vodiča pronadje ovo mesto.
Makedonija, dan prvi
Ne znam ni kako da počnem...
Juče ujutro oko 6 sam došao kući sa petodnevnog putovanja do Makedonije, po Makedoniji, iz Makedonije. Utisci se još ne slažu. Samo iskaču bez reda. Gledam slike, i još ne mogu da složim celu priču u glavi. Prešli smo preko 700km od Skopja, do Skopja. Put do tamo i nazad nije ni bitan. Penjali smo se na vrhove više od naših najviših. Spavali smo na većoj nadmorskoj visini nego što je Midžor. Kupali se u Ohridskom jezeru. Vozili po terenu surovijem od trase bilo kog turističkog karavana u Srbiji. Crkavali su nam razni delovi na automobilima. Nagutali smo se prašine. Slušali smo Gošine bisere.
I uživali u svakom trenutku.
Priča u stvari počinje u Rumuniji. Bili jednom neki ljudi u Rumuniji. Vozili se po Karpatima. Upoznali nove ljude. Pokvario se jedan automobil. Jedni ljudi pomogli drugima, i svima bilo lepo. Toliko lepo da su ubrzo morali da ponove druženje. Ja imam tu sreću pa znam neke od pomenutih, i skrenuše mi pažnju na avanturu u Makedoniji. Iako nemam svoj terenac, nekako sam znao da to neću propustiti. Na kraju, išao sam sa Ljubišom i Veselkom.
Došao sam do njih u sredu oko podneva, i odmah smo krenuli. Goša&Sandra, Lule&Tanja i Sale&Goca su krenuli još oko 10.
Na auto-putu, malo ispred Velike Plane, stigosmo jednu grupu bajkera
Juče ujutro oko 6 sam došao kući sa petodnevnog putovanja do Makedonije, po Makedoniji, iz Makedonije. Utisci se još ne slažu. Samo iskaču bez reda. Gledam slike, i još ne mogu da složim celu priču u glavi. Prešli smo preko 700km od Skopja, do Skopja. Put do tamo i nazad nije ni bitan. Penjali smo se na vrhove više od naših najviših. Spavali smo na većoj nadmorskoj visini nego što je Midžor. Kupali se u Ohridskom jezeru. Vozili po terenu surovijem od trase bilo kog turističkog karavana u Srbiji. Crkavali su nam razni delovi na automobilima. Nagutali smo se prašine. Slušali smo Gošine bisere.
I uživali u svakom trenutku.
Priča u stvari počinje u Rumuniji. Bili jednom neki ljudi u Rumuniji. Vozili se po Karpatima. Upoznali nove ljude. Pokvario se jedan automobil. Jedni ljudi pomogli drugima, i svima bilo lepo. Toliko lepo da su ubrzo morali da ponove druženje. Ja imam tu sreću pa znam neke od pomenutih, i skrenuše mi pažnju na avanturu u Makedoniji. Iako nemam svoj terenac, nekako sam znao da to neću propustiti. Na kraju, išao sam sa Ljubišom i Veselkom.
Došao sam do njih u sredu oko podneva, i odmah smo krenuli. Goša&Sandra, Lule&Tanja i Sale&Goca su krenuli još oko 10.
Na auto-putu, malo ispred Velike Plane, stigosmo jednu grupu bajkera
Пријавите се на:
Постови (Atom)