Stara Planina... al' zamalo.

Već godinama slušam ljude koji su bili na ranijim karavanima po Staroj Planini. Muka mi je više bilo kako to propuštam. Kad je Stara u pitanju, naravno to je Mladja iz planinarskog društva Srebrna Glava – za neupućene - http://zaludan.blogspot.com/2010/05/izreka-kaze-boj-ne-bije-svijetlo-oruzje.html.

I tako, postavi Mladja na http://ladaniva.co.rs poziv na Karavan Stara Planina 2010 koji će se održati 28/29.8.2010.

Zorana je naravno bila spremna, i krenula u organizaciju ’naše ekipe’, a ja sam krenuo da planiram nešto drugo.

Elem, znao sam već tad (jul) da ove godine neću baš moći na odmor, i reših da to nadoknadim na neki način. Otići ću na Staru Planinu, ali ću posle da produžim na Uvac – da ispunim obećanje o ponovnom odlasku dato samom sebi, a i da probam tu ranije propuštenu vožnju čamcima.

Lagano pravim plan.

Put do Pirota – glupo je ići auto-putem. Pa ne idem na poslovni put! Plan me vodi do Viminacijuma, zatim kroz Djerdapsku klisuru – Golubac, Kapetan Mišin Breg, Kladovo, a onda put juga. Plan kaže da posle Stare planine, istog dana krećem put Uvca preko Kopaonika. Nije baš mali put za jedno popodne, ali šta sad... Taj ponedeljak, 30.08. planiram da se vozam sa Sreletom po Uvačkom jezeru, a posle kako god. Jedino ograničenje mi je da kući stignem do srede 01.09. da odvezem Anju u školu, i još važnije, Enu – prvi dan predškolske nastave.

Imao sam neki plan i kako da sebi obezbedim neko 4x4 vozilo za ovu avanturicu, ali plan propada, i pitam Zoranu da li može da mi obezbedi vozilo koje mogu da vratim neki dan kasnije, odnosno u utorak 31.08. Naravno, kaže ona, ne brini. I nisam brinuo. A trebao sam.

Negde tih dana kupio sam i bicikl, i posle jedne zajedničke vožnje Bata Lule svrati do mene. Kroz neobaveznu priču dodjemo do toga da on ne planira na Staru planinu jer mu je crk’o reduktor na Grandu. Iznenadjen, “nagovaram“ ga da ide sa nama (ekipa koju organizuje Auto Bild). To je naravno kratko trajalo, i on pristaje. Pričam mu i za moj plan produžene avanture za koji kažem da mi lepo došao saputnik, a i ako ga ne nadjem, idem sam.

Neću ići sam.

Kako je Lule značajno iskusniji u lutanju od mene, tražim od njega predlog za put od Uvca. Kao iz topa ispaljuje Goliju. Kaže nije ni on nikad bio tamo, a usput nam je. Dogovoreno. Plan sad već broji oko 1,500 km za 5 dana. Nije loše.

Bliži se dan polaska. K’o nevozna mlada zivkam Luleta svaki čas za po još neku glupost – je l’ pakuješ motornu testeru? A primus? Da l’ ja da nosim sekirče? Ti beše imaš gurtne za šlepovanje?...

Do polaska se verovatno već zapitao da l’ je pogrešio što je pristao da ide samnom.

Zorana je ispričala ’ostatku ekipe’ za naš plan puta, i oni se prijavljuju da idu sa nama putem do Pirota. Dva dana pre polaska Zorana javlja – ići ćeš Audijem Q5. OK. Srdjan je bio prilično izbedačen kad je saznao čime mi idemo, jer će oni (on, Jelena, Jovana i Dejan) morati da se zadovolje ’slabašnim Qashqai-jem’. E, Srki... Pokušao sam da mu objasnim da će u stvari oni imati bolji automobil, ali bezuspešno...nije mi verovao...

Dan pre polaska odlazim u Porsche Ada da preuzmem Q5. Malo kasnije odlazim do Luleta da utovarimo sve njegove stvari. U medjuvremenu me Sale Veljković zvao da mi povezemo kamermana do Pirota. Naravno, nije problem, samo moramo da obratimo pažnju kako se pakujemo.

Nakon ubacivanja Luletovih stvari, idem kući, ubacujem moje stvari, i sve je spremno za polazak.

Nekoliko puta tokom dana čuo sam se sa Dejanom i Srdjanom, i dogovor je da se nadjemo na Elp pumpi na auto-putu oko 7 ujutro (dug je put do Pirota preko Kladova).

Petak, ustajem u 5h. Po dogovoru, Lule zove u 5 i 15 da proveri da l’ sam ust’o.

Lagano pijem kafu, i uz leptiriće u stomaku sedam u Q5 i krećem. Odavno nisam ustao tako rano, i već sam i zaboravio koliko je lepa letnja zora. Stižem do Luleta, on uskače i idemo dalje. Kamermana treba da pokupimo u Jajincima.

Idemo Borskom ulicom uzbrdo prema Banjici. Autobus iz suprotnog pravca staje ispred pešačkog prelaza. Dve žene izlaze iz autobusa i, bez gledanja, odmah kreću da prelaze ulicu. U trenutku kad sam ’legao na kočnicu’ znao sam da Lada Niva iza nas (video sam je koji trenutak ranije u retrovizoru) nema šanse da zakoči takvom silinom, a Lule kaže da je video da sam se izbečio u retrovizor dok sam kočio. Udarac.

DA LI JE MOGUĆE???

Jeste. Niva nije mogla da zakoči, i zakucala se u naš zadnji kraj. U deliću sekunde sve pada u vodu. Društvo nas čeka na Elpu. Kamerman u Jajincima. Planovi, telefonski pozivi, pozitivna nervoza...i sad ovo.

Izlazimo iz kola da pogledamo posledice. Nije strašno.

        

Prvo ponudim vozaču Nive da popunimo onaj ’evropski izveštaj’, na šta on i pristaje. Sklanjamo vozila sa ulice, a ja ipak uzimam da detaljno pročitam papir koji sam potpisao kad sam preuzeo Q5. Lepo piše – u slučaju bilo kakve nesreće, odmah zovite policiju i nas. Pokušavam da dobijem čoveka u Porsche-u, ali, očekivano čovek je nedostupan. Pa fala bogu – pola sedam ujutro je!

OK, šta da se radi – zovem policiju, i sad čekamo njih, s tim da svakih minut-dva pozivam čoveka iz Porsche-a. Sad mi je najvažnije šta će on da kaže. Auto je OK, ali ne znam da li će da traži da dovezemo auto do njih, da li uopšte možemo da nastavimo put... Dok čekamo policiju, nervoza raste. Posle nekog vremena (ne znam koliko, ali delovalo je duuuugoooo) zove me čovek iz Porsche-a – verovatno mu je stigla ’gomilica’ poruka o propuštenim pozivima. Nakon kraćeg razgovora, leptirići su opet tu – samo da sačekamo policiju (kad smo ih već zvali), i možemo da nastavimo.

Ekipa u Qashqai-ju se uzvrpoljila na pumpi, i kažu, idu oni do Viminacijuma, pa ćemo tamo da se nadjemo. OK. Mi čekamo policiju, dočekujemo, završavamo s njima, Jajinci, kamerman, Elp – kafu moram da popijem. Srdjan i ja se čujemo oko uputstava za put do Viminacijuma, nekako se nesporazumevamo, i mi prvi stižemo tamo.

           

Bili smo malo neprijatno iznenadjeni kad smo saznali da je obilazak moguć samo u pratnji vodiča, a ture kreću na svakih 2 sata. S obzirom na već izgubljeno vreme, nešto od planiranog ćemo morati da preskačemo, ali čekamo da stigne ostatak ekipe, pa ćemo da se dogovorimo.

Ubrzo, stižu i oni.

Nakon pozdrava, izlažemo im problematiku, i svi se slažemo da ćemo ući u jedini deo ovog kompleksa u koji možemo bez vodiča, i nastavljamo dalje.

Sedamo u kola i krećemo dalje.

Sledeća stanica Golubac, Stari grad.

Idemo dalje...

Lule predlaže da napravimo kafe-pauzu u jednom kampu (zaboravih kako se zove) pored Dunava. Tu je svratio kad se vraćao iz svoje avanture po Rumuniji, i kaže lepo je. OK, skrećemo.

Tu je i jedno kučence očigledno naviklo da ga svi hrane. Srdjan dokazuje da u njemu kuca meko srce, iako je Zemunac.

Put od magistrale do kampa je prvi off-road na ovoj turi, pa ga je valjalo zabeležiti.

Odavde, Bata Lule vozi.

Stižemo i na Kapetan Mišin Breg. To je mali eko-etno kompleks sa galerijom skulptura od drveta na otvorenom.

Domaćin (neka mi oprosti – ime sam mu zaboravio) nam je ispričao životnu priču Kapetan Miše, a i svoju. Unutar kompleksa imaju manje smeštajne kapacitete, i ne nameravaju da ih šire. Neće da prave gužvu.

Nas je poslužio sokom i medovačom. Zahvaljujemo, i nastavljamo dalje.

Zanimljiv potporni zid.

Znamo da je Djerdapska magistrala poznata po čestim odronima, ali mi nismo imali problema s njima. Uskoro nailazimo i na logično objašnjenje.

Majstor u korpi koristi nešto kao drvenu metlu, i kad naidju na neku gomilicu kamenja na putu, oni ne stajući skljanjaju kamenje u stranu.

Malo kasnije, stižemo na proširenje puta koje je nešto izmedju parkinga i vidikovca.

Na rumunskoj obali Dunava dominira Decibal

A tu je i crkva oko koje je svojevremeno izbio skandal jer su naši stručnjaci u prmotivni spot za Srbiju ubacili i kadrove ove rumunske crkve.

Put nas dalje vodi do Kladova, tvrdjava Fetislam. Nekako sam više očekivao od ove tvrdjave. Više puta sam je video na TV, čitao ponešto o njoj, i jednostavno, očekivao sam više.

Po obilasku tvrdjave, tražimo mesto da jedemo. Dogovorili smo se da pitamo taksiste. Nailazimo na grupicu taksista, najstarijeg pitamo gde ima neka dobra kafana u Kladovu. Kaže, “U Kladovu nema” ???????? Onda nam nerado preporučuje neku tu u blizini. Gladni smo, i nismo željni eksperimentisanja, pa pitamo je l’ ima negde nešto u okolini. Taksista kaže da ima 20-tak kilometara prema Negotinu. Odlično! To nam je ionako usput. Dobijamo instrukcije kako da je nadjemo, i krećemo. Usput se dogovaramo da više nema stajanja – jedemo, i pravac Pirot.

Tako i bi. Kad smo stigli u Pirot već je bio mrak. Prvo smo, naravno, promašili hotel, a kad smo se čuli s Mladjom, saznajemo da smo ispred pogrešnog hotela. On nas navodi do pravog, smeštamo se i idemo na organizovanu večeru u obližnjem restoranu.

Posle večere, Lule i ja pitamo za milEta i Necka, a Mladja kaže da su stigli, ali da su u nekom njihovom tradicionalnom šljivaru. Zovemo milEta, dobijamo koordinate, i krećemo do njih.

Kad smo stigli, oni su još u fazi ‘postavljanja logora’. Sa njima je i Vučko kojem je stigla nova igračka – šator i krevet u jednom.

Kratko se zadržavamo, i odlazimo u hotel na spavanje.

Ujutro, sakupljanje ispred Muzeja Ponišavlja.

Pukim slučajem, dok se sakupljamo nailazi i jedan Šop. To mu dodje nešto kao tradicionalni seljak iz okoline.

Neki su se zgražavali nad njegovim tretmanom životinja. Jeste, vezao čovek pticu, magare i dva psa lancima, pa ih vodi po suncu.

Ja nisam tradicionalista. Čak dobar deo tradicije smatram problemima koji utiču na naše živote, ali ovaj čovek živi jedinim životom koji poznaje. Mi smo došli džipovima, on peške. Mi smo spavali u hotelu, on verovartno na nekoj slamarici, ili u najboljem slučaju na rasklimanom krevetu sa prastarim dušekom. Čak je i svestan da smo iz potpuno različitih svetova jer je čak i pozirao. Mi o njegovom svetu ne znamo ništa, i nisam siguran da imamo pravo da ga osudjujemo.

Kako bilo, mi krećemo, i malo dalje formiramo kolonu.

Tu je i malo zabave za sve prisutne.

Krećemo iz Pirota. Desetak kilometara kasnije, silazimo sa asfalta, i Mladja zaustavlja nas u Q5 i Qashqai – kaže, nemojte dalje, izgrebaćete vozila, a nije daleko, može se peške. OK.

Deset minuta uzbrdice kasnije stižemo na neko brdo. Tu su bunkeri napravljeni izmedju dva svetska rata, a u upotrebi su bili do skoro.

Sa brda puca pogled na Pirot.

Pauza za slikanje…

…i doručak.

Tu su i neke interesantne živuljke.

Napunjenih stomaka, spuštamo se nazad.

Na izlasku na asfalt, delimo se u dve grupe. Jedna grupa ide u planinu, na ozbiljnije off-road trase. Mi, sa ‘manekenskim’ vozilima, a i neki sa ozbiljnijim vozilima, idemo u obilazak nekih turističkih atrakcija u okolini Pirota.

Svraćamo do Manastira Svetog Jovana u Poganovu, a i u neku kafanicu preko puta. Tu je Jerma čijim kanjonom ćemo dalje do jedne banje.

Posle desetak minuta vožnje stižemo do…hmmm…gradjevine. To je nekad bila banja, kažu idealna za ‘menadžerski stres’. Onda je privatizovana. Vlasnik započeo renoviranje, i odustao…

Najčudnije od svega je da otvoreni bazeni i dalje rade, i da su puni ljudi. Tu saznajemo da imamo nekoliko sati na raspolaganju jer je mesto sastanka sa ‘hard’ ekipom udaljeno svega pola sata vožnje. Deo ekipe ostaje da se okupa u bazenima, a mi idemo nazad na Jermu.

Rešili smo da se malo rashladimo.

U Srdjanu se burno javlja ljubav prema četiri prstena. Zemun je to...

- Mali, šta sam dužan?

- Ništa, Audije perem džabe!

Neka, neka, nećeš još dugo…

Stiže još poneko, i opuštanje se nastavlja kako kome odgovara…

Stiže i vreme za polazak. Krećemo prema Babušnici, i malo pre nailazimo na kolonu ‘hardista’. Izašli su na asfalt, i čekaju nekoliko vozila koja su se, svojom krivicom, izgubila. Ubrzo se pojavljuju, i dolazi do male žučne rasprave sa organizatorom.

Srećom, nije dugo trajalo i nastavljamo prema Babušnici.

U nekoj školi nas dočekuju hranom i pićem.

Čini mi se da Lule pomalo tugaljivo ispituje kako je bilo na ‘hard’ varijanti. (Eh taj reduktor…)

Namireni, idemo dalje. Idemo na neku farmu 20-ak kilometara od Pirota. Kažu, domaćin je insistirao da nas dovedu i da nas posluži njegovim sirom i još ponečim. Takvi pozivi se ne odbijaju.

Njegove slike su uvek najlepše – Car.

Ovde se čovek podseti nekih starih vremena

Hard je očigledno bio prašnjav

A i naporan

Nakon ovog predaha, plan je da se grupe razdvoje. Oni koji spavaju u hotelu se vraćaju u Pirot, a kamperi idu u kamp u Dojkincima. Kako do spavanja ima još dosta, nama se baš i ne vraća u Pirot i odlučujemo da idemo do kampa. Kad smo stigli, noć je već pala, i pripreme uveliko teku.

Vatra se brzo razgoreva, šatori su namešteni, i opuštanje ponovo počinje.

Nadje se nešto i za jelo.

Nešto posle ponoći, krećemo put hotela u Pirotu. Pozdravljamo se sa kamperima uz ‘vidimo se sutra na Vrtibogu’. Ufff….

Jutro. Plan za danas je sličan jučerašnjem. Grupa sa ozbiljnim terenskim vozilima i željom za ozbiljnim off-roadom ide jednim putem, a mi ‘manekeni’ i oni koji žele opušteniju vožnju drugim. Ovaj put nemamo vodiča, što će se kasnije pokazati problematičnim. Dobijamo track-log sa dva puta do odredišta – visoravni Vrtibog. Kažu, probajte prvim, pa ako je pretežak, idite drugim – drugi će vas odvesti u Lukanju, poslednje odredište ovog karavana.

Stajemo na pumpi.

Kratak pit-stop i idemo prema Zavojskom jezeru.

Na jednoj krivini je parking sa kojeg se pruža lep pogled na jezero. Zastajemo…

Sa ovog mesta smo ugledali još lepše mesto uz samo obalu jezera. Ljubiša i Zoran odlučuju da se spuste do dole strmim putem od parkinga, a mi ostali ćemo ipak da produžimo – ako nadjemo pitomiji put spustićemo se i mi, a ako ne, oni će da se vrate, pa ćemo da nadjemo neko zajedničko mesto za doručak.

Mi krećemo, i par stotina metara kasnije zastajemo da vidimo njihov ‘spust’. Dok smo stajali, primetih na terasi kuće pored puta čoveka sa dvogledom koji ih posmatra. Pitam ga ima li neki pitomiji put do tamo. Odgovara da ima i objašnjava gde sa skrenemo. Nekoliko minuta kasnije, svi smo zajedno.

Posle doručka i kafe, krećemo dalje.

Čim smo krenuli da se penjemo od jezera, put postaje teži, ali nije to ništa ozbiljno.

Usput srećemo dva dečaka na motorčićima. I njima je prvi put da su ovde, i zaključuju da bi im bilo interesanto da nas prate.

Ne znam koliko smo prešli, kad Ljubiša koji je predvodio kolonu svojom Mahindrom zastade. Bio je to početak malo kamenitog i neravnog dela puta. On će da krene dalje, u izvidnicu dok mi dobro osmotrimo narednih nekoliko stotina metara kako bismo bezbedno prošli našim manekenskim vozilima.

Na par mesta smo i posekli neke grane da ne grebemo vozila. Petnaestak minuta kasnije, sedam u Audi i krećem…

Prelazim prvih metar-dva do ‘početnog grebena’ i dalje ne mogu. Nije mi jasno. OK, još jednom, malo veći gas. Mali zalet, početak uspona, i opet stajem, ovaj put se čak i gasi!!!??? Ne razumem. Isključujem ESP, i sve ispočetka. Krenem uzbrdo, zadnji točkovi počnu da proklizavaju, i opet stajem. Idemo opet, ali drugom putanjom. Džaba. Ne verujem. Zar ovde da stanem?? Ne mogu da kažem da sam neiskusan vozač, ali Lule je ipak iskusniji. Kažem mu ‘probaj ti’. Sve isto. Prvo s leve strane, pa s desne. Ne verujemo. Zajedno.

OK, to je to. Pomeri ga, pusti druge da prodju.

Jedan za drugim, svi ostali prolaze bez problema.

Kad je došao do mene, Goša reče ‘pa ovo je bilo u leru’. Verujem Gošo, verujem.

Ali ne mogu da verujem kakav je krš onaj Q5. Setih se Zorane. Naravno da ni ona nije znala čime nas u planinu šalje. Setih se Srdjanovog kukanja zbog Qashqai-ja. Pomalo neuobičajeno za mene, ali bio sam prilično iznerviran. Nisam mogao da verujem da je ovo sve što ću videti od Stare planine.

Lule kaže ‘Daj gurtnu da ga izvučemo gore’. Neću. Sačekaćemo Ljubišu da nam kaže kako je dalje gore.

Dok su svi lagano prošli tu deonicu, evo i Ljubiše. Prijatno je iznenadjen što smo se popeli tu – nije još video da Audi stoji u dnu.

Posle kratkog razgovora s njim, definitivno odlučujem da se vratim.

Kažem svima da se ja vraćam sam, i da se vidimo u Lukanji. Lule neće ni da čuje, i ide sa mnom. Žao mi je što će i on propustiti Staru, ali znam da nema smisla da ga odgovaram.

I sad kad se setim, nerviram se. U medjuvremenu sam video i slike sa ostatka puta po Staroj, i još se više nerviram kad vidim šta sam propustio. Kad bi imalo ikakvog smisla, nadugačko i naširoko bih pisao o tome kakav je promašaj Audi Q5 (čak je ovo gde je stao poslednja od zamerki koje imam). Ali nema veze. Ići ćemo mi opet Staroj dami u pohode, ali nečim u voznom stanju.

Lule i ja se lagano spuštamo ka jezeru, i tražimo Lukanju. Problem nastaje kad shvatimo da postoje Mala i Velika Lukanja, a mi znamo samo za jednu. Ni GPS-ovi nam se ne slažu. Luletov iGo kaže levo, moj Garmin pravo. U tom trenutku levo izgleda logičnije, i pratimo iGo-a. Nekoliko kilometara. Put nestaje. OK, 180 stepeni…i nailazimo na lokalni 100% pouzdani navigacioni uredjaj.

Nekih pola sata kasnije smo u Lukanji.

Siguran sam da ga ni Srdjan više ne bi prao da je tu.

Tu su Iva i Boni, a Boni otkriva posebnu naklonost prema Luletu.

Seksualno uznemiravanje

Malo posle nas, stižu i ‘hardisti’.

Ostatak naše ekipe nisu dočekali na Vrtibogu – mislisli su da smo mi svi već prošli, ali su se kasnije čuli s njima telefonima, i zaključili da naša ekipa kasni nešto manje od sat vremena.

Ručali smo, popili kafu, a njih još nije bilo. Kako smo u nekom trenutku shvatili da oni nemaju track log do ovog mesta, već samo do Vrtiboga (gde smo svi trebali da se sastanemo), počeli smo i da se brinemo. Mobilni su veoma nepouzdani u ovim krajevima. Domaćin nas je odveo do jednog kamena gde znaju da ima dometa (!!!???) i uspeli smo da ih dobijemo. Otprilike smo shvatili gde su, rekli smo im da čemo ih čekati na putu pored jezera da ih sprovedemo, a taman dok su nam diktirali koordinate, pukla je veza…k’o u filmu.

Lule, Mladja i ja sedamo u kola i idemo do mesta gde se put sa planine spušta na put koji ide oko jezera.

Nakon nešto manje od sat vremena, njih i dalje nije bilo. Mladja i Lule ostaju tu da ih čekaju, a ja se vraćam na mesto odakle funckionišu mobilni. Nakon 15-20 minuta pokušaja telefoniranja, stvarno počinjem da brinem. Ja stalno imam signal, ali oni su svi stalno nedostupni. Još desetak minuta konstantnog pokušavanja, povećanja brige, i crveno sunce me obasjava – Dejan i Lule u Qashqai-ju.

Sad je sve OK. Cela ekipa je sela da jede, a Lule i ja se pozdravljamo sa svima – pred nama je još popriličan put, i moramo da krenemo što pre. U kamp na Uvcu stižemo kasno noću, negde oko pola 2. Srele se budi, pijemo po koju rakijicu, malo se ispričamo, i idemo na spavanje.

Ustajemo oko 10.

Domaćin je odavno budan, a tu je i Leo – simpatični mali jazavičar koji Sreletu pravi društvo na jezeru.

Pijemo kafu, i ukrcavamo se u čamac.

Izgleda da iz Luleta i mene prosto izbija neodoljiva ljubav prema životinjama.

Seksualno uznemiravanje 2

Seksualno uznemiravanje 3

Poznata priča. Lepota koja okružuje je…

Zaštitu prirode ovde, srećom, shvataju veoma ozbiljno.

Tu je i beloglavi.

Na vrhu jednog ‘brda’ su ostaci grada Klek iz 12 ili 13 veka – istoričari ne mogu da se slože.

U okolini, i na samom jezeru postoji nekoliko pećina. Srele će verovatno da me kritikuje, ali sam pozaboravljao kako se koja zove. Pri ovom vodostaju, u ovu se ulazi čamcem.

Beloglavi se šepure, i kao da poziraju u nekim trenucima

Stižemo do dela gde je jezero široko, pravimo okret, i lagano nazad.

U povratku svraćamo do najveće pećine. Pećina prolazi kroz brdo u dužini od 6,125 metara i izlazi na drugu stranu. Hmmm…primamljivo. Srele upozorava da ćemo ovaj put samo proviriti sa ulaza, a da za neki drugi put možemo da planiramo ‘ekspediciju’, ali da moramo imati na umu da je dobar deo pećine nizak, klaustrofobičan, da se često puzi kroz blato…

Možda neki drugi put…

U medjuvremenu, zabavlja nas ‘ovogodišnje pile’

Beloglavi nije jedina interesantna živuljka

Stajemo i pored mesta gde se jedan mali potok uliva u jezero. Da li je voda za piće? pitam Sreleta. Prisustvo ovih stvorenja garantuje da jeste.

Kad smo se vratili u kamp, Lule seda u kanu da isproba i to, a Srele u Q5. Ja idem sa Sreletom, i smejem se dok on shvata da naše kritike na račun Q5 nisu izmišljotine razmaženih.

Ubrzo, stižu i Sreletovi roditelji sa kesom odličnih sjeničkih ćevapa. Opet, pred nama je dug put, i čim ručamo, pozdravljamo se sa svima, i odlazimo.

Ovu tablu sinoć nismo videli

Pravac Golija. Cilj – Jankov kamen. Jeste povisoko (1,834m), ali bi put trebao da je dobar, čak i za Q5.

Posle nešto više od sat vremena tu smo.

Pogled koji se pruža je zaista retkost.

Tu na vrhu duva jak vetar, i dogovaramo se da krenemo nizbrdo prema Ivanjici da nadjemo mesto da razapnemo šator.

Za vodu sa Golije kažu da je najbolja.

Verujemo.

Nekoliko stotina metara nadmorske visine kasnije već nas hvata mrak. Nalazimo lepo mestašce, parkiramo, i postavljamo šator.

Iako je veče bilo savršeno vedro, tokom noći je počela da pada kiša, i prilično je zahladnelo.

Ustao sam pre Luleta, negde oko 6.

Nisam ni shvatio koliko je hladno, i dok sam na otvorenom skuvao kafu, počeo sam da se tresem od hladnoće. Sa skuvanom kafom sam ušao u kola i upalio ih da se zagreju. Dok sam završavao kafu, probudio se i Lule, ušao u kola, i konstatovao ‘baš lepo od tebe što si ustao ranije i naložio vatru’.

Ubrzo pakujemo šator, i krećemo lagano kući preko Divčibara.

Kad sam stigao kući, cajger je pokazivao 1,508 km. 

Ostaje žal za Starom planinom, ali nema veze - otići ćemo ponovo.