Zimska idila na Kučaju, 11. i 12. decembar 2010.

Tokom prethodnih godina sam odvojeno upoznao dva čoveka koji se i medjusobno poznaju - Lalajka i Saleta Veljkovića.
Približno su istih godina, vole putovanja, i čini se da tu prestaju sve sličnosti. Lalajko se ne skida sa motora, a Sale ne izlazi iz džipa. Sale je vegetarijanac, Lalajko daje prednost kotliću&roštilju. Sale ima bradu i malo dužu kosu, Lalajko je uredno podšišan i obrijan... Medjutim, kad se malo dublje zagrebe, pojavljuje se još vezivne materije. Vole tehniku. Pogotovo "gedžete". Pasionirani su fotografi. Vole da kampuju, vole prirodu.
Medjutim, ono što u mojoj glavi stavlja znak jednakosti izmedju njih dvojice je Kučaj. Obojica su potpuno fascinirana Kučajem. Kad god se spomene šuma, oni kažu "Kučaj". Kad se spomene priroda, opet kažu "Kučaj". Kampovanje, Kučaj. Vožnja, naravno Kučaj. Putovanje - gde drugo nego Kučaj.



Sale je novinar, i živi od "pera" i fotoaparata. Lalajku su to hobiji, ali nije da zaostaje:

Lalajko o Kučaju

I tako, zaveden njihovom pričom ja sam jedva čekao da se ukaže prilika da odem i na taj Kučaj.

Pre dvadesetak dana na forumu srbija4x4.com se povela priča o tome kako se sve manje ljudi organizuju za "soft" karavane, i kako bi "valjalo" da se nešto tako organizuje tokom decembra. Nakon malo lamentiranja članova, uleće Sale i predlaže....Kučaj.
Dan posle toga, ja se vidjam sa Bosketom u gradu i on mi predlaže da "preseče lamentiranje" i da postavi konkretan termin za odlazak na Kučaj - 11. i 12. decembar.  Naravno, slažem se, i cela akcija se lagano pokreće...

Dogovor - okupljanje u subotu 11.12.2010. na Elp pumpi kod Bubanj potoka u 9h.
Sale, kao daleko najbolji poznavalac Kučaja je isplanirao neku okvirnu rutu, ali je opšti dogovor da ćemo u zavisnosti od vremena i uslova na terenu u hodu odlučivati.

Dan pre polaska sam preuzeo Mahindru Goa iz TTM auta. Nisam ranije imao prilike da vozim indijsku off road perjanicu pa je ovo i dobra prilika da se lično uverim u lepe reči o njoj.

Okupljanje:

Sa mnom u kolima su Zorana i Saša iz Auto Bilda. Kad se samo setim da je do pre pola godine bilo skoro nezamislivo da ekipa iz Auto Bilda sedi za istim stolom sa ekipom sa raznih 4x4 foruma...ali u medjuvremenu se Boske i Sale i izljubiše pred 100-tinak ljudi...

Nešto posle 9h nastavljamo dalje. Idemo malčice okolnim putem - u Kamenovo. Žile je Vitaru vozio na prikolici, pa je kod Peke ostavio prikolicu, i odatle nastavio na točkovima. Kako je i Bosketov Wrangler morao na intervenciju kod vulkanizera, deo ekipe odlazi na pumpu iza Petrovca, i tamo se okupljamo.

Nastavljamo dalje i ubrzo vidimo prve obronke Kučajskih planina

Vozimo uz Mlavu, i u jednom trenutku ugledah ovo

Zaista nisam imao pojma šta je to, a kasnije na internetu nadjoh da je u pitanju isposnica manastira Blagoveštenja.

Ovo je Dobrivoje

Tokom čitavog puta Dobrivoje se najbolje slagao sa Saletom

Ubrzo stižemo na Krupajsko vrelo.

Krupajsko vrelo je jedno od onih divnih proizvoda prirode koje je čovek uspeo da iskoristi a da ne uništi.

Tu se kratko zadržavamo, krećemo dalje i u Milanovcu silazimo sa asfalta. Samo što smo krenuli uzbrdo blatnjavim putem, Vanja i Mirko u Pathfinderu staju - putne all-season gume nisu za ovakav teren. Zovemo pomoć, i očas posla stiže American Dream team - Boske i Zemunac.

 Prvo malo ispumpavaju gume, a zatim i kače Pathfindera gurtnom, i izvlače na tvrd teren. Ja sam na Mahindri dobio all-season gume na zadjim točkovima, i M/T na prednjim. Na ovom blatu se i to pokazalo kao nedovoljno. Samo što su oni odmakli, ja krećem, ali svakih nekoliko metara stajem. Malo u rikverc, pa malo uzbrdo. U jednom tretnutku sam pomislio da dalje neću moći, i pozvao Bosketa i Zemunca da se vrate i po nas. Došli su ali je Boske zaključio da sajla neće biti potrebna, i da je "pun gas" jedini neophodan rad za izvlačenje iz ove situacije. Bio je u pravu, a kao dokaz ima tragove blata na jakni i pantalonama.

American Dream.........tim

Polako se penjemo uzbrdo, a okolina postaje sve belja.

Pauza za okrepljenje.

Po starom običaju, Zorana je gladna

Ovo parče 

i uzbrdica odmah posle, iako pitomog izgleda, pokazuju se malo problematični za vozila sa 'asfaltnim' gumama. Mahindra nije zastajala.

Još jedan predah.

U danima pre polaska, vremenska prognoza nije bila obećavajuća. Postojala je i mogućnost da sve otkažemo ako se obistine najcrnje prognoze o padavinama. Medjutim, kako smo se dalje penjali, vreme je bilo sve lepše.

Saletu je bilo svejedno

A vreme i pejzaži...

Stižemo na jedan prevoj obasjan suncem. 

Boske ne bi bio Boske da nije tražio alternativne puteve.

Većina nas ipak ide penzionerski

Sunce je probudilo i Saleta

Boske je nastavio da zabavlja sve prisutne, a svi prisutni su uživali na suncu i škljocali u svim pravcima.

Nekako zaboravih da napomenem par stvari...

Tokom priprema za 4th Serbian Trophy, pa i posle toga, Boske i ja smo dosta pričali o tome da je potrebno nekako spojiti naizgled nespojive dve grupe vozača 4x4 vozila. 

Jednu grupu čine 'hardisti'. Tu ne mislim na takmičarsku klasu nego na pristup vožnji. Hardisti, kao prvo, imaju ozbiljno pripremljena vozila - preradjenih vešanja (podignuti), motora, diferencijala i menjača (ojačani), imaju barem prednje vitlo, a neki i zadnje, predimenzionirane gume, i njihova sakupljanja i vožnje su otprilike po principu "od tačke A do tačke B van bilo kakvog puta", da ne kažem što teže, to bolje.

Druga grupa (tu i sebe ubrajam) su 'turisti'. Kod turista je terenska vožnja malo skrajnuta u odnosu na prirodu. Osnov vožnje je odlazak u prirodu do mesta gde se ne može stići običnim putničkim vozilom, i koriste se putevi za koje nisu potrebne nikakve intervencije na vozilu - turistički "vrhunac opremljenosti" su A/T ili M/T gume, santimetar-dva veće od putnih fabričkih. Turističke trase su "od tačke A do tačke B na najlakši mogući način" i sa što manje mogućnosti da se ošteti vozilo.

To su dve grupe koje se uglavnom ne voze zajedno. Turisti ne žele da prate hardiste da ne oštete vozila, a hardistima je dosadno da se voze s turistima. Naći 'meru' koja će zadovoljiti obe grupacije nije lako.

Ovo okupljanje na Kučaju se činilo kao idealno za početak. Predvidjena trasa sama po sebi nije problematična, ali mogućnost snega dramatično menja situaciju. Ono što je po suvom lagana uzbrdica, po snegu može da se pretvori u nepremostivu prepreku. Možda idealno - turisti kreću u laganu vožnju. Hardistima sneg garantuje zabavu. Ako turisti dodju u neprilike tu su hardisti da vade stvar.

Kada je Boske pozvao Nestora (jednog od hardista) da podje na ovu vožnju,. njegovo prvo pitanje je bilo "A 'oću li ja moći tamo da se igram?". Tek kad je dobio pozitivan odgovor, prihvatio je poziv. I stvarno se igrao. U koloni je vozio samo kad je teren bio surov. Inače, svo vreme je nestajao u šumi i iskakao odnekud. U jednom momentu nas je čak zabrinuo - nije se javljao na radio stanicu, a niko iz karavana ga nije video. Stali smo, i posle par minuta je izbio iz šume s naše desne strane. Zamolih ga da "nam to više ne radi" - već se bilo smrkavalo, temperatura je bila oko -12, i stvarno smo bili zabrinuti. Da l' zbog moje molbe, da l' se već bio naigrao, uglavnom, poslušao me.

Naravno, izazovu igranja po stenama prekrivenim snegom nije ni on odoleo.

Posle ove zabave, mi krećemo svojim, a Nestor svojim putem

Na jednom lepom poljančetu se grupišemo.

Doduše, ja, povučen Mahindrim odličnim ponašanjem u dosadašnjoj vožnji, odlučujem da malo skrenem s puta i da se upustim u istraživanje poljančeta. Nakon par minuta uživanja, naleteh na jarak skriven snegom... Žile je bio najbliži.

Vitlo je odradilo posao, i nastavljam dalje sa kolonom.

Boske...

Penjemo se uz Begaljicu, a vreme... kao da nam čini uslugu

Malo pre samog vrha Begaljice stajemo. 

Kako smo već i gladni, vadimo nešto od hrane koju smo poneli sa sobom, i gasimo požar.

Vreme i pejzaži

Ja sam već mislio da se neće probuditi do proleća, kad ono...uhvaćen na brzinu...

Nakon ispunjavanja jedne od osnovnih životnih potreba, nastavljamo ka samom vrhu Beljanice. Mi, obični smrtnici parkiramo na proširenju ispod vrha.

Boske, naravno parkira na vrhu.

A Zorana...

Grupne fotografije sa više aparata

A dežurni Djenka će jedini imati snimak sa svima (izvini Gošo)

Još dva pogleda sa vrha...

I krećemo nizbrdo prema Lisinama.

Kad smo stigli, uveliko je vladao mrak.

Pijemo kafu, ili štagod drugo, a Boske i Sale Veljković predlažu noćnu vožnju do neke 'obližnje' jame (???).

Predlog biva prihvaćen, i ubrzo smo ponovo na otvorenom.

Vozimo kanjonom Resave (s obzirom na lepotu koju tek naslućujemo pod svetlom farova, obećavam sebi da ću doći ponovo, ali po danu), i stižemo do predela koji se zove Vrtačetije. Ime nije slučajno - krečnjačka podloga je uslovila vrtače 'na svakom ćošku'. Idemo prema jednoj koja se zove Jama Vrtačeje, i pretvara se u pećinu.

Glupavo držim fotoaparat u ruci svo vreme, i u jednom trenutku se okliznem i padnem baš na tu stranu. Kako je aparat ceo zaronio u sneg, gasim ga i nemam fotografije te zaista impresivne "rupe".

Vraćamo se u Lisine na večeru, noćenje...

Doručak

Prvi put sam ovde (i na Kučaju uopšte), i ovo je druga lepota prirode koja me, uslovno rečeno, iznenadjuje.

Ne iznenadjuje me priroda već činjenica da je čovek tu uspeo da napravi nešto u savršenom skladu sa prirodnom lepotom. Na to se nekako teško navikavam.

U ovome, više od nas može da uživa samo Lord

Lagano se pripremamo za nastavak putovanja.

Jes' da zvuči otrcano, ali snegom prekriveni prizori su stvarno bajkoviti

Stižemo do Lovačkog doma Valkaluci

Na našu žalost, u domu nije bilo nikoga, a ja sam uspeo da zaboravim džezvu, tako da ni kafu nismo popili, ali to nije sprečilo decu da se igraju.

Nastavljamo prema Velikoj Brezovici - ogromnom kraškom polju za koje postoji priča da je svojevremeno čak vojska planirala da tu gradi aerodrom. Srećom, nije.

Dobrivoje uživa

Sale pogotovo

Krećemo dalje, i stižemo do možda najlepšeg vodopada

Prskalo ne prska sa mnogo vode, ali umetnički dojam mu je neprevazidjen.

Boske baš mora i poslednji metar da predje na četiri točka...

Posle Prskala smo se uputili na asfalt.

Pozdravili smo se na raskrsnici u Resavici... do sledeće vožnje...

Ovo je bio pokušaj približavanja hardista i turista. Nestor, hardista, se raspitivao ko je osmislio trasu da bi ga častio barem ručkom. Trasu je, naravno, osmislio Sale Veljković, turista.

Za početak, dovoljno.