Čemernik i Besna Kobila (i opet - al’ zamalo)

Možda bi trebalo da se zabrinem - opet nisam stigao na cilj.

Možda, kad bi svaka vožnja morala da ima cilj. Ne mora. Umesto cilja može da ima samo svrhu. Svrha ovakve vožnje je uživanje.  Druženje sa najrazličitijim ljudima, druženje sa prirodom. Uživanje u nesvakidašnjim predelima. To je svrha.Cilj je fakultativan.

Ovaj put fakultativni cilj je bio Besna kobila. Planinski vrh na 1923 mnv.

Inicijator cele akcije je bio Sale Veljković, osnivač i spiritus movens sajta www.freebiking.org, naravno, i novinar Auto Bilda. 

Plan je bio da se freebajkeri, da ne kažem 'slobodni biciklisti' nadju u subotu 25.09.2010. pre podne u Promaji, mestašcu pored Vlasinskog jezera. Tu na parkingu ostavljaju automobile, i kreću uzbrdo biciklima preko Vardenika i samog vrha Besne Kobila do planinarskog doma Kriva Feja gde će prespavati (neko u domu, neko u šatoru u okolini). Sutradan postoje dve opcije - obe vode preko Dukata do Bosilegrada. Prva, duže, ide preko Golemog vrha, a zatim preko Karamanice do Bosilegrada. Druga takodje ide preko Dukata, ali preko Crnooka - kraća je i lakša. Definitivan dogovor je ostavljen za nedeljno jutro.

Kako se ja obično šlepam uz ekipu Auto Bilda, tako je bilo i ovaj put. Zorana me pozvala, ja prihvatio, i to je bilo to. Plan je bio da mi kojima bicikl i planina ne idu zajedno, idemo sa dva vozila, pratimo ekipu na biciklima, a uz to da im i povezemo stvari koje baš i ne moraju da tegle kad već imamo čime da ih vozimo.

Uobičajene stvari nisu ni ovaj put preskočene - deo 'automobilske' ekipe otkazuje, i praktično ću ja biti jedini u kolima. Kako je vozilo koje će mi biti na raspolaganju Dacia Duster, moje oduševljenje nije ništa manje.

Sale ima dodatni plan - krećemo u petak rano ujutro i idemo do Predejana, a dalje van asfalta preko Čemernika do Vlasinskog jezera gde ćemo prespavati tu noć u kampu, pa ujutro do Promaje, i dalje prema planu.
Sale i ja se lako dogovaramo oko svega - on će doći po mene, pokupićemo Milana u Jajincima, i idemo dalje...

I dodje petak...
Nije se još pošteno ni razdanilo, a Sale je ispred moje kapije. Tovarim svoje stvari i odmah krećemo do Jajinaca. Uskače i Milan, i na putu smo.
Na OMV-u kod Lapova Sale mi ustupa ključeve Dustera, i (za mene) idila počinje.
Duster je auto koji mi je privukao pažnju još kad su ga najavljivali. Čitao sam i slušao samo lepe stvari o njemu, i jedva čekao kad ću moći da ga isprobam. Dočekah, i oduševih se. Neću da gnjavim o kolima, ali će po slikama&komentarima sasvim sigurno biti jasno kakvi su mi utisci.

U Predejane stižemo oko 11, i to mi je prva prilika da bolje zagledam Dustera.

Krećemo uzbrdo, i ubrzo silazimo sa asfalta. Kako je ovo period kad je priroda obojena svim bojama, često stajemo da slikamo.

Stižemo do ogradjenog lovišta, i vozimo sa vanjske strane ograde. Povremeno nailazimo na tablu sa natpisom "Ne prelazi ogradu. Opasnost od divljači.". Vukovi ili medvedi, ostade pitanje.

Sale je plan puta pravio na osnovu Google Earth-a. Kako to i nije najpouzdaniji način da se utvrdi prohodnost, povremeno stanemo na nekoj raskrsnici, pa i peške 'ocenjujemo put'.

Procene se ispostavljaju tačnim, i uskoro stižemo do skretanja za sam vrh.

Mada smo kasnije uvideli da smo imali više nego dovoljno vremena, odlazak na vrh nam nije bio u planu.

Nastavljamo dalje, i ubrzo vidimo Vlasinsko jezero.

Pored puta, pažnju nam je privukla 'pečurkica'

Kako Sale kaže, od ove pečurke čoveku bude mnooogo lepo. Razmišljao sam da l' da je uberem, ali kako niko od nas ne zna na koji se način jede, odustajem.

S druge strane puta, interesantni prizori

Milan shvata da ćemo odavde uglavnom nizbrdo, i skidamo njegov bicikl sa Dustera.

Svi smo spremni za nastavak puta.

Od tog trenutka ja počinjem da shvatam koliko nikad nisam ni razmišljao o vožnji bicikla po planinama. Jedna od prvih stvari koje uvidjam je da je nizbrdo po makadamu bicikl praktično brži od automobila. Na sreću, Milanče je uvidjavan, pa nas redovno sačekuje.

Silazimo na asfalt pored jezera, odlazimo do Promaje, tamo nas dva ljubazna policajca upućuju na hotel na drugom kraju jezera jer je jedini zvanični kamp u njihovoj nadležnosti.

Stižemo do hotela, i pijemo kafu (doduše, samo ja - Milan i Sale ne piju kafu; oni su na koka-koli).

Zamolili smo konobara da nam pronadje upravnika (kod njega je kažu ključ od kampa) kako bismo se prijavili i smestili. Nije da mi insistiramo da budemo u zvaničnom kampu, ali duž puta oko jezera na svakih nekoliko stotina metara je tabla sa raznim zabranama koje uključuju divlje kampovanje, i to deluje prilično ozbiljno.

Ne znam koliko je vremena prošlo, ali do upravnika nismo stigli, i odlučujemo da odemo do kampa. Na kapiji je povelik katanac, te se vratismo u hotel. Konačno naidjosmo na predusretljivo osoblje koje je pozvalo upravnika koji reče da nema ključ!??

OK, odustajemo od zvaničnih kombinacija, i idemo na obalu. Stižemo do mesta na obali sa kojeg se vidi kamp. 

Odatle vidimo da u kampu ima ljudi, i pokušavamo da peške stignemo tamo da vidimo da l' postoji alternativni put.

Usput nailazimo na pomalo zapuštenu gradjevinu očigledno namenjenu kulturnim dešavanjima

Uspevamo nekako da dodjemo do kampa i nalazimo jednog prilično neljubaznog i grubog starijeg gospodina. Medjutim, kako mi se čini, pomislio je da smo neka službena slica koja su došla da ga gnjave, i kad je shvatio da nismo i kad je dozvolio da mu kažemo šta nas muči, omekšao je i ispričao nam kako je tu celo leto, kako plaća povelik iznos za to, a kako mu država u skladu sa novim tendencijama samo nameće nove zabrane - te ne može čamac, te ne može pecanje, te ne može ovo, ono... Nije mogao da nam pomogne - drugog puta, osim onog s katancem nema, a kamp je u stvari zatvoren jer je sezona gotova, isključena je voda i struja... On je tu još samo koji dan, a nama preporučuje da šator postavimo ili medju brezama blizu kojih smo parkirali, ili s druge strane kampa medju nekim borićima.

Vraćamo se do Dustera, i odlučujemo da kamp podignemo medju brezama.

Namestili smo se, jeli. Uskoro je počelo da se smrkava.

Kako nam je onaj zvanični kamp bio blizu, shvatili smo da nam matori i nije rekao potpunu istinu - struju je očigledno imao, a kasnije smo saznali i da je katanac samo fora. Može jednostavno da se skine, ali nama to prosto nije palo na pamet. Nema veze. Ovde nam je možda i lepše.

Vlasinsko jezero je poznato po hladnoći, i čim je sunce zašlo, postalo je osetno hladnije. Sale, koji prethodnu noć skoro da uopšte nije spavao, odlazi 'u krevet', a Milan i ja na toplom, u Dusteru, gledamo zabavan film sa Bruce Willis-om, i onda se i mi kupimo u prnje.

Kako je i to bilo veoma rano za spavanje u odnosu na ono na šta sam navikao, budim se izuzetno rano - u pola 6. Još je bio mrak. Skuvao sam kafu i seo u Dastera dok ne svane.

Negde oko 6 prvi zraci sunca.

Ubrzo čujem i zvuke motora - pecaroši

Gledajući prizor pred sobom, mogu samo da žalim što ovo ne vidjam češče.

Naš kamp u svitanje

Malo kasnije, ustaju i Sale i Milan.

Oni doručkuju, ja pijem još jednu kafu. Posle toga, njih dvojica kreću da se spremaju za pedaliranje, a ja se smucam okolo.

U nekom momentu, do nas dolaze dvojica biciklista iz Niš. Sale i Milan su tama pri kraju sa pripremama, i svi krećemo prema Promaji.

Pogled na Vlasinsko jezero sa (iz?) Promaje 

Ubrzo, i osali biciklisti pristižu, i odmah se spremaju.

Grupna slika pre polaska

Od samog početka idemo makadamom, i prilično uzbrdo.

Izbijamo na mesto sa kojeg se ponovo vidi jezero

Posle kratke pauze za fotografije, nastavljamo dalje.

Na jednoj krvini, sledeća pauza.

Uspon je ozbiljan, i već je savladano skoro 300 metara nadmorske visine.

Dalje nije ništa bolje

Ja naravno kolima idem brže od biciklista, i na jednoj zaravni stajem da ih sačekam.

Dok čekam ostale, shvatam zašto Sale kaže da Milan ima 'atomske noge' - ni predjeni uspon mu nije prepreka da se igra dok čekamo

Dok se okupila cela ekipa, vreme se pogoršava. Počinje kišica, i lagani vetar.

Izgleda da ja više brinem za njih nego oni sami. Odlučujem da više neću ići ispred njih, nego lagano, uvek iza poslednjeg, a oni nastavljaju dalje.

Ubrzo, na delu puta sa prethodnih slika, stižem grupicu biciklista koji nešto muljaju. Kad sam stao shvatam da Željko, kojem je ovo tek drugi biciklistički pohod, a uz to nije ni shvatao gde ide, odustaje od dalje vožnje biciklom, i prelazi kod mene u kola. Njegov bicikl zbog specifičnog rama ne možemo da fiksiramo na nosaču, pa Sneža, koja je i inače na neodgovarajućim gumama, nastavlja na njegovom biciklu, a njen pakujemo na Dustera.

Ne znam da li je Željko stvarno bio na izmaku snage, ili je namirisao pogoršanje vremena - vetar i kiša se pojačavaju, a pojavljuje se i magla. Doduše, nisam siguran da li smo ušli u oblak ili je klasična magla, ali vidljivost svakako drastično pada.

Freebajkeri se uopšte nisu potresli. Navukli su kabanice i kamašne, i nastavili. Koliko ih ja iz tople karoserije Dustera ne razumem najbolje govori neki nemir koji se u mene uvukao. Imam utisak da ružno vreme više smeta meni nego njima.

U jednom šumarku stižem grupu koja ima volje i da se zabavlja

Dok tu stojimo stižu nas još tri bajkera koji su zaksnili na okupljanje, i svi smo mislili da neće ni doći.

Idemo dalje.

Iz šume izbijamo na čistinu na 1,600 mnv. Nemam ništa za merenje brzine vetra, ali naleti su takvi da pomeraju s mesta. Ipak, lepota okoline ublažava nevolje. Stajemo da napravimo nekoliko fotografija.

Posle kraćeg zadržavanja, nastavljamo dalje.

Sklanjamo se s vetra, ali ulazimo u oblake.

Put Vranje - Bosilegrad su gradili neki Rusi pre 100-tinak godina. Kažu da, iako planinski put, i iako radjen bez ikakve moderne tehnologije pre 100 godina, i danas stoji onakav kakvi su ga oni napravili. Njima u čast, na najvišoj tački puta postavljen je spomenik, poznat kao Ruski spomenik. Iako stari, i put i spomenik su u dobrom stanju. Put stoji kako su ga Rusi napravili, a spomenik je obnovljen ove godine.

Tu se odvaja put za vrh Besne Kobile. Veći deo biciklista odustaje od penjanja, tek nekoliko najodlučnijih je nastavilo ovim putem (ako se to tako može nazvati)

Da pojasnim, put ka vrhu nije ono što zamiče levo iza brega. Put ka vrhu je ovo malo utabane trave odsečene od vidljivog puta. 

Iako je jasno da Duster sa običnim gumama za asfalt ne može tu uzbrdo, svejedno pokušavam, ali očekivano, ne uspevam. 

Većina biciklista i ja nastavljamo putem pravo do planinarskog doma Kriva Feja. Nešto kasnije svi su na okupu.

Domaćini su odnekud izvukli grejalicu kako bi biciklisti makar pokušali da osuše opremu.

Sale, Milan i ja smo odlučili da ipak ne spavamo u šatorima kako smo planirali - delovalo je isuviše mazohistički po ovom vremenu, pogotovo pored veoma čistog, urednog i udobnog smeštaja koji nam je bio pod nosom.

Ujutro je osvanulo prilično lepo vreme.

Sad se ponešto i vidi

Hvatam Saleta da me slika mojim aparatom ne bih li imao dokaz da sam stvarno bio tamo

Niko nije baš siguran kojom trasom bismo trebali da idemo - neku od one dve ponudjene ili možda neku treću koju predlaže nišlija Milan. Ja navijam za najdužu preko Dukata i Karamnice- tamo sam bio zimus ( Boj ne bije svijetlo oružje...iliti putopis na 4 točka),  i baš bih voleo da vidim te predele u ovo doba godine.

Medjutim, dok još sedimo u domu, vreme se menja na svakih pola sata. Od lepog sunčana dana, do jesenje kiše sa jakim vetrom. Kako je prelaz preko Dukata u obe verzije mahom vožnja po grebenu planine svi se slažu da tamo verovatno duvaju olujni vetrovi, i na kraju izabrana je trasa koju je predložio Milan - nazad pored Ruskog spomenika, pa preko Prokletija i Donje Ržane do Gornje Lisine, a odatle asfaltom do Promaje.

Većina ekipe je ubrzo spremna i nervozno čeka polazak

Neki imaju tehničkih problema

Milanu je dosadno, a ima i višak energije

Krećemo obasjani suncem. Znam da je vožnja bicikla po ovakvom vremenu pravo uživanje.

Ekipa koja se juče popela na vrh Besne Kobile juče zbog gustine oblaka nije uspela da pronadje kamen koji obeležava vrh. Vrh je inače tamo gde je antena na sledećoj slici.

Iza jedne desne krivine vidim da su rešili ponovo da pokušaju

Pomalo mi je čak i krivo što nisam znao da će opet da idu - baš bih voleo da popnem Dustera na 1923 mnv, a ovaj put izgleda značajno pitomije od onog juče. Kako bilo, samo što sam odložio fotoaparat, i seo u Dustera videh kako jedan crni oblak guta antenu na vrhu.

Nastavljam do Ruskog spomenika ispred biciklista. Ponovo osmatram mesto gde juče nisam uspeo da popnem Dustera 

Pa dobro, prilično je loše za penjanje kolima. Ali siguran sam da bi se Duster sa dobrim terenskim gumama svejedno popeo.

Za razliku od jučerašnjeg dana, danas se odavde i vidi ponešto.

Počinju da pristižu biciklisti iz pravca planinarskog doma

Krava na obližnjem vrhu nas nije udostojila ni pogleda

Vreme opet počinje da se kvari, i dogovaramo se da oni nastave dalje, a ja ću da sačekam ekipu koja je otišla na vrh.

Za par minuta pristižu redom

Prvi stiže Kuša

Za njim Aca

Tu je i Mladja

I na kraju Sale i Milan takoreći zajedno

Brzina kojom se oni spuštaju za mene deluje nestvarno. Nisam siguran da bih se ikad usudio tako nešto da pokušam, a rekao bih da su osmesi na njihovim licima su samo mali odraz unutrašnjeg zadovoljstva.

Idemo dalje.

Kiša, vetar i sunce se smenjuju na pola sata, ali izgleda da to nikom ne smeta.

Povremeni vidici su fantastični

U jednom trenutku, Milan predlaže da sidje s puta a da ga ja slikam. Naravno Milanče.

Mada nisam siguran da će ti se svideti slika 'jedinog koji nikad ne gura bajs'

Uz stalne promene vremena, čak i jednu pauzu u seoskoj školi zbog kiše, stižemo do Lisinske reke

 

I baš tu, na ravnom, Saletu puca lanac

Sneža je ogladnela.

Vreme je u ovom trenutku lepo, i intervencija kratko traje.

Samo što samo nastavili dalje, kiša je opet počela, a malo kasnije mi stižemo u Gornju Lisinu. U centru sela postoji česma, i freebajkeri je koriste kao bajs-perionicu 

Odavde do Promaje ima 26 km asfalta. To baš i ne mogu da vozim iza njih. Odlazim ispred njih, i brzo stižem u Promaju. U medjuvremenu se vreme još dvaput potpuno promenilo, ali na to smo već navikli.

Naravno, dosta pre bicikista stižem u Promaju. U lokalnoj kafani sam odgledao trku u Singapuru, iznervirao se kad je Hamilton ispao, a onda su počeli da pristižu i biciklisti. 

Ruku na srce, Milan je stigao dok je trka još trajala, a ostale sam dočekao na parkingu.

Pakovanje

Prva razmena utisaka

Znaš u koliki kamen sam zveknuo...

I na kraju Sale

Presvukoše se slobodni biciklisti, popakovaše stvari, i krenusmo kući.

Sale i Milan su očekivano umorni, i vožnja nazad prolazi uglavnom u tišini.

Razmišljam o dve stvari - njihov način obilaska planina je bez diskusije lep, a sasvim sigurno i zdraviji od mog. Bez obzira, ne verujem da ću se ikad upustiti u tako nešto. Neću da kažem nikad, ali stvarno nije verovatno da ću biciklom i spostvenom snagom zameniti udobnost karoserije na 4 točka i snagu motora.

Drugo, razmišljam o Dusteru. Ako izuzmemo čist luksuz (skuplji materijali i sl) ovaj automobil ama baš ni po čemu ne zaostaje za daleko skupljom konkurencijom. Njemu skoro ništa ne nedostaje. Udoban je, snažan, tih, precizan, po brdu se penje kao da dokazuje da mu je poreklo na Karpatima, na auto-putu samouveren. 

Nisam siguran ko je kriv što se tek sad pojavljuje ovakav auto sa ovakvom cenom. Da li je kriva pohlepa auto-industrije, ili ipak razmaženi kupci - do skoro je većina stanovnika bivše SFRJ sanjala i maštala o sarajevskom Golfu dvojci, a sada je svima plastika u Dusteru 'jeftina'.

Malo pre razlaza kažem Saletu - Ovo je bilo sjajno. Ako ti opet bude trebao 'vozač pratećeg vozila', samo zovi.