Ja volim da putujem. (Baš čudno za nekog čiji blog se zove 'Na točkovima')
Jedva da mi treba razlog da se pokrenem. U stvari, i ne treba mi - povremeno jednostavno sednem u kola i krenem negde, gde me put odvede. Čak mi ni društvo nije presudno - ako baš niko neće sa mnom, ponekad se i sam provozam. Ono, jeste lepše kad čovek ima društvo, ali nije presudno.
Isto tako, volim da idem na mesta na kojima sam bio. Nekako, kad odem prvi put uvek imam utisak da sam negde nešto propustio. Pa i drugi put. Ni posle trećeg puta nisam baš siguran da sam sve video. U stvari, mislim da nije u pitanju da li sam sve video, nego da li sam sve doživeo. Nekako, čini mi se da moram da prodjem svakim puteljkom da bih stvarno osetio predele kojima prolazim. Kad prvi put odem u neke predele gde ranije nisam bio, onda kod kuće satima pregledam track log - gde sam to prošao, koje su to nadmorske visine, pored čega sam prošao, a da nisam ni znao da je tu, iza. (Googlu hvala) Onda imam utisak kao da sam samo protrčao tuda. Da ništa nisam video ni osetio. K'o da me neko vezanih očiju sa slušalicama u ušima vodio okolo. I, što je veći i lepši utisak 'prvi prolaz' ostavio, to više želim da cunjam još. Da zavirim u sve budžake i prodjem svim stazama. I tako sve dok ne dodjem do toga da znam gde svaki put vodi, kako miriše svaki šumarak. Tek onda imam utisak da sam stvarno video i doživeo neko mesto.
Na Pešteru sam bio već pet puta. Bukvalno. Prvi put sam ostao bez reči. Drugi put je bilo malo lakše. Treći i četvrti put su bili nešto drugačiji, a peti put sam ostao bez naslova. Za sada, i šesti put je bez dobrog naslova.
Elem, svi smo znali da Srele planira karavan krajem maja/početkom juna. Nismo znali tačan datum, ali nije ni on - čuli smo se nekoliko puta. Konačno, negde početkom juna Srele poče da nas zivka da nam kaže da će karavan biti 10-12. juna.
S obzirom na okolnosti (neposedovanje sopstvenog putničkog vozila povećane prohodnosti), velika olakšavajuća okolnost je bila što se Goši veoma svideo zimski karavan. Veći deo ekipe sa kojom se obično smucam po planinama se nešto prenemagao, i na kraju 'spadosmo' na dva vozila - ići će Goša i Ljubiša. Lule i ja se utrpavamo Goši (s kojim ovaj put ide i Sandra). Sad već tradicionalno, ne idemo ni najbržim, ni najkraćim putem....
Mi se okupljamo kod Gurmana, a Ljubišu ćemo kasnije da na'vatamo.
Ja sam naravno prvi tamo, pa stiže Goša, a odmah za njim i Lule.
Nakon eksirane (ne baš dobre) kafe krećemo. Na samom prilazu Rudniku zastoj.
Srećom, nije dugo trajalo, a ne znamo ni šta se desilo.
Kod Čačka skrećemo ka Guči, i na par kilometara od skretanja stajemo da klopamo nešto. Nismo još ni završili, a Ljubiša stiže. Praktično odmah krećemo dalje.
Preko Jelice idemo do Ivanjice, i na izlazu iz Ivanjice, umesto asfaltnim putem preko Javora, idemo makadamom na Goliju.
Magla na Jankovom kamenu i nije baš magla, već nizak oblak.
Već je bio mrak kad smo stigli u kamp.
Jeste da je (za mene) neočekivao veliki broj uobičajenih ljudi otkazao učešće, ali svejedno zatičemo mnoga poznata lica.
Večeramo, i zatim odlazimo u Sjenicu na spavanje. (Iako smo se Lule i ja bili dogovorili da spavamo u kampu, vremenska prognoza je bila toliko loša da smo u poslednji čas rešili da ipak spavamo pod čvrstim krovom. Posle se pokazalo da i nije bilo tako crno, ali nema veze...)
Subota jutro, stižemo u kamp oko pola 8.
Doručak, i pokret.
Kolona ide prema Sjenici.
Na izlazu iz Sjenice nas dočekuje policijska Niva - ići će na kraju kolone.
U jednom trenutku, pažnju mi je privukao jedan Suzuki Samuraj.
Moju radoznalost nisu probudile mnogobrojne nalepnice, ni odlična opremljenost vozila, već vozač
Vasilije je sigurno najmlađi vozač kojeg sam ja imao prilike da vidim u 'pravim' kolima.
Posle svega nekoliko minuta vožnje prvi zastoj. Na sledećih nekoliko slika je praktičan prikaz izreke 'ne ide se bez ..... u svatove'.
Lepo sredjeni Wrangler američkih tablica nema prednji pogon. Nije pokvaren. Jednostavno ga nema. Nema prednji diferencijal. Ne znam da l' je nalepnica na zadnjim vratima "4x4" prevarila kupca, ili je to bio i cilj, ali znam da nije trebao ni da krene s nama. On je ovde na sajli, a koliko je bezopasno to blato bilo najbolje govori podatak da su bez ikakvih problema prošla i vozila sa lošim putnim gumama. Ipak, bez pogona na obe osovine, nije išlo.
Najmlađa učesnica karavana...
Vasa ne posustaje
Idemo prema Jadovniku, tačnije prema vrhu Katunić (1734mnv). Na jednom mestu, uspon postaje ozbiljno nezgodan i blatnjav, i Srele kreće sam u izvidnicu.
Wrangler, i još dva vozila moraju drugim putem. Ostali kreću uzbrdo.
Isplatilo se. Vrlo brzo izlazimo iz šume, i pred nama se otvaraju neverovatni pejzaži.
Stižemo na Katunić.
Pogled ka severu.
A prema jugu...
Krećemo dalje prostranstvom Pešterske visoravni.
U dnu ove nizbrdice je jedva primetan potočić. Iako je plitak, 'obale' su strme i obrasle travom, pa zadaje dosta muka (ne svim) vozilima sa putnim gumama.
Naravno, u ovim situacijama je prijateljska pomoć uvek tu. Johnny (iako i sam sa putnim gumama) prvi vadi sajlu i priskače u pomoć.
Bolje opremeljni prolaze bez problema.
Kombinacija potoka, strmih obala, loših guma i veselog vozača može dovesti i do ovoga.
Policijska Niva je prešla potok bez problema, ali auspuh...
Malo kasnije, opet smo naišli na problematičnu deonicu
"Moj Vasa vozi zatvorenih očiju..."
Ovaj traktor se isprevrtao u šumu, a buldožer je poslat u pomoć.
Ljubin Terrano je upalio čuvenu 'Check Engine' lampicu. Vasko je bio najbliži.
Posle dolivanja ulja, nastavismo
I opet nas Pešter oduševljava svojim pejzažima
Znamo da kolona džipova svugde privlači pažnju, pogotovo u ovakvim krajevima gde turisti skoro nikad ne zalaze. Nama, pažnju privlači ovako nešto
Kao da su hteli da se uvere da nećemo da pomuzemo neku kravu.
Namena ovoga nam je ostala nepoznata
Ovo je iskopano da bi zadržalo vodu za stoku
Nepregledni Pešter
Izlazimo na dobro održavan makadamski put
Brzo stižemo u Sjenicu. Mi se tu odvajamo od kolone. Idemo da sipamo gorivo, i da popijemo dobar espresso u hotelu Borići.
Na parkingu hotela nas dočekuju dva uplašena zagrljena brata
Posle kafe, idemo nazad do kampa pored jezera na večeru
Iako smo skoro svi već bili ovde, nikako da odemo do pešačkog mosta preko jezera u blizini kampa. Ovaj put hoćemo.
Neobičan cvetni krug pored pešačke staze
Ponovo smo u kampu
Ljubiša priprema pečurke koje je ubrao tokom dana
Pada mrak, i odlazimo u Sjenicu na spavanje. Dogovor je da ujutro ustanemo ranije kako bismo obišli Sjenički aerodrom porušen u NATO bombardovanju.
Dolazimo u kamp, a tamo je Vasko opet u akciji.
Posle doručka, idemo u čamce.
Naravno, beloglavi nas budno prati
Ovaj je čak neobično nisko
Destinacija - Ledena pećina. Prošle godine smo bili na ulazu, ali nismo išli dalje. Ovaj put, plan je malo drugačiji.
"Milenijumski poljubac". Koliko li je hiljada godina potrebno da se spoje stalaktiti i stalgmiti??
Dok se čamcima vozimo nazad, beloglavi nam priređuju ispraćaj
Ova dvojica budno motre
A ovog ne zanimamo
Po povratku u kamp, nas nekoliko odlučujemo da odemo do Molitve (opet).
Goša je imao momenat...
Luletova bolna stopala se verovatno pitaju šta nam je trebao izlet do novog, daljeg vidikovca...
Po povratku do kola se razilazimo. Iako nas u kampu čeka gulaš, odlučujemo da krenemo kući. Idemo najkraćim putem
I oko pola 10, ja sam kod kuće.
Jedva da mi treba razlog da se pokrenem. U stvari, i ne treba mi - povremeno jednostavno sednem u kola i krenem negde, gde me put odvede. Čak mi ni društvo nije presudno - ako baš niko neće sa mnom, ponekad se i sam provozam. Ono, jeste lepše kad čovek ima društvo, ali nije presudno.
Isto tako, volim da idem na mesta na kojima sam bio. Nekako, kad odem prvi put uvek imam utisak da sam negde nešto propustio. Pa i drugi put. Ni posle trećeg puta nisam baš siguran da sam sve video. U stvari, mislim da nije u pitanju da li sam sve video, nego da li sam sve doživeo. Nekako, čini mi se da moram da prodjem svakim puteljkom da bih stvarno osetio predele kojima prolazim. Kad prvi put odem u neke predele gde ranije nisam bio, onda kod kuće satima pregledam track log - gde sam to prošao, koje su to nadmorske visine, pored čega sam prošao, a da nisam ni znao da je tu, iza. (Googlu hvala) Onda imam utisak kao da sam samo protrčao tuda. Da ništa nisam video ni osetio. K'o da me neko vezanih očiju sa slušalicama u ušima vodio okolo. I, što je veći i lepši utisak 'prvi prolaz' ostavio, to više želim da cunjam još. Da zavirim u sve budžake i prodjem svim stazama. I tako sve dok ne dodjem do toga da znam gde svaki put vodi, kako miriše svaki šumarak. Tek onda imam utisak da sam stvarno video i doživeo neko mesto.
Na Pešteru sam bio već pet puta. Bukvalno. Prvi put sam ostao bez reči. Drugi put je bilo malo lakše. Treći i četvrti put su bili nešto drugačiji, a peti put sam ostao bez naslova. Za sada, i šesti put je bez dobrog naslova.
Elem, svi smo znali da Srele planira karavan krajem maja/početkom juna. Nismo znali tačan datum, ali nije ni on - čuli smo se nekoliko puta. Konačno, negde početkom juna Srele poče da nas zivka da nam kaže da će karavan biti 10-12. juna.
S obzirom na okolnosti (neposedovanje sopstvenog putničkog vozila povećane prohodnosti), velika olakšavajuća okolnost je bila što se Goši veoma svideo zimski karavan. Veći deo ekipe sa kojom se obično smucam po planinama se nešto prenemagao, i na kraju 'spadosmo' na dva vozila - ići će Goša i Ljubiša. Lule i ja se utrpavamo Goši (s kojim ovaj put ide i Sandra). Sad već tradicionalno, ne idemo ni najbržim, ni najkraćim putem....
Mi se okupljamo kod Gurmana, a Ljubišu ćemo kasnije da na'vatamo.
Ja sam naravno prvi tamo, pa stiže Goša, a odmah za njim i Lule.
Nakon eksirane (ne baš dobre) kafe krećemo. Na samom prilazu Rudniku zastoj.
Srećom, nije dugo trajalo, a ne znamo ni šta se desilo.
Kod Čačka skrećemo ka Guči, i na par kilometara od skretanja stajemo da klopamo nešto. Nismo još ni završili, a Ljubiša stiže. Praktično odmah krećemo dalje.
Preko Jelice idemo do Ivanjice, i na izlazu iz Ivanjice, umesto asfaltnim putem preko Javora, idemo makadamom na Goliju.
Magla na Jankovom kamenu i nije baš magla, već nizak oblak.
Pravimo nekoliko snimaka i fotografija na 1833 mnv, i dobro rashladjeni krećemo ka kampu na Uvcu.
Već je bio mrak kad smo stigli u kamp.
Jeste da je (za mene) neočekivao veliki broj uobičajenih ljudi otkazao učešće, ali svejedno zatičemo mnoga poznata lica.
Večeramo, i zatim odlazimo u Sjenicu na spavanje. (Iako smo se Lule i ja bili dogovorili da spavamo u kampu, vremenska prognoza je bila toliko loša da smo u poslednji čas rešili da ipak spavamo pod čvrstim krovom. Posle se pokazalo da i nije bilo tako crno, ali nema veze...)
Subota jutro, stižemo u kamp oko pola 8.
Doručak, i pokret.
Kolona ide prema Sjenici.
Na izlazu iz Sjenice nas dočekuje policijska Niva - ići će na kraju kolone.
U jednom trenutku, pažnju mi je privukao jedan Suzuki Samuraj.
Moju radoznalost nisu probudile mnogobrojne nalepnice, ni odlična opremljenost vozila, već vozač
Vasilije je sigurno najmlađi vozač kojeg sam ja imao prilike da vidim u 'pravim' kolima.
Posle svega nekoliko minuta vožnje prvi zastoj. Na sledećih nekoliko slika je praktičan prikaz izreke 'ne ide se bez ..... u svatove'.
Lepo sredjeni Wrangler američkih tablica nema prednji pogon. Nije pokvaren. Jednostavno ga nema. Nema prednji diferencijal. Ne znam da l' je nalepnica na zadnjim vratima "4x4" prevarila kupca, ili je to bio i cilj, ali znam da nije trebao ni da krene s nama. On je ovde na sajli, a koliko je bezopasno to blato bilo najbolje govori podatak da su bez ikakvih problema prošla i vozila sa lošim putnim gumama. Ipak, bez pogona na obe osovine, nije išlo.
Najmlađa učesnica karavana...
Vasa ne posustaje
Idemo prema Jadovniku, tačnije prema vrhu Katunić (1734mnv). Na jednom mestu, uspon postaje ozbiljno nezgodan i blatnjav, i Srele kreće sam u izvidnicu.
Wrangler, i još dva vozila moraju drugim putem. Ostali kreću uzbrdo.
Isplatilo se. Vrlo brzo izlazimo iz šume, i pred nama se otvaraju neverovatni pejzaži.
Stižemo na Katunić.
Pogled ka severu.
A prema jugu...
Krećemo dalje prostranstvom Pešterske visoravni.
U dnu ove nizbrdice je jedva primetan potočić. Iako je plitak, 'obale' su strme i obrasle travom, pa zadaje dosta muka (ne svim) vozilima sa putnim gumama.
Naravno, u ovim situacijama je prijateljska pomoć uvek tu. Johnny (iako i sam sa putnim gumama) prvi vadi sajlu i priskače u pomoć.
Bolje opremeljni prolaze bez problema.
Kombinacija potoka, strmih obala, loših guma i veselog vozača može dovesti i do ovoga.
Policijska Niva je prešla potok bez problema, ali auspuh...
Malo kasnije, opet smo naišli na problematičnu deonicu
"Moj Vasa vozi zatvorenih očiju..."
Ovaj traktor se isprevrtao u šumu, a buldožer je poslat u pomoć.
Ljubin Terrano je upalio čuvenu 'Check Engine' lampicu. Vasko je bio najbliži.
Posle dolivanja ulja, nastavismo
I opet nas Pešter oduševljava svojim pejzažima
Znamo da kolona džipova svugde privlači pažnju, pogotovo u ovakvim krajevima gde turisti skoro nikad ne zalaze. Nama, pažnju privlači ovako nešto
Kao da su hteli da se uvere da nećemo da pomuzemo neku kravu.
Namena ovoga nam je ostala nepoznata
Ovo je iskopano da bi zadržalo vodu za stoku
Nepregledni Pešter
Izlazimo na dobro održavan makadamski put
Brzo stižemo u Sjenicu. Mi se tu odvajamo od kolone. Idemo da sipamo gorivo, i da popijemo dobar espresso u hotelu Borići.
Na parkingu hotela nas dočekuju dva uplašena zagrljena brata
Posle kafe, idemo nazad do kampa pored jezera na večeru
Iako smo skoro svi već bili ovde, nikako da odemo do pešačkog mosta preko jezera u blizini kampa. Ovaj put hoćemo.
Neobičan cvetni krug pored pešačke staze
Ponovo smo u kampu
Ljubiša priprema pečurke koje je ubrao tokom dana
Pada mrak, i odlazimo u Sjenicu na spavanje. Dogovor je da ujutro ustanemo ranije kako bismo obišli Sjenički aerodrom porušen u NATO bombardovanju.
Dolazimo u kamp, a tamo je Vasko opet u akciji.
Posle doručka, idemo u čamce.
Naravno, beloglavi nas budno prati
Ovaj je čak neobično nisko
Destinacija - Ledena pećina. Prošle godine smo bili na ulazu, ali nismo išli dalje. Ovaj put, plan je malo drugačiji.
"Milenijumski poljubac". Koliko li je hiljada godina potrebno da se spoje stalaktiti i stalgmiti??
Dok se čamcima vozimo nazad, beloglavi nam priređuju ispraćaj
Ova dvojica budno motre
A ovog ne zanimamo
Po povratku u kamp, nas nekoliko odlučujemo da odemo do Molitve (opet).
Goša je imao momenat...
Luletova bolna stopala se verovatno pitaju šta nam je trebao izlet do novog, daljeg vidikovca...
Po povratku do kola se razilazimo. Iako nas u kampu čeka gulaš, odlučujemo da krenemo kući. Idemo najkraćim putem
I oko pola 10, ja sam kod kuće.
Svidja mi se... iliti po novokomponovanom serbskom I like it (da ga lajkujemo)
ОдговориИзбришиPozdrav od Johnny-ja
Svaka cast, odlicne fotke... Nahvatao si dosta momenata koje ja nisam uspeo drzeci se za volan :-)
ОдговориИзбришиGosha
Hvala, hvala
ОдговориИзбришиSvaka vam cast ljudi....
ОдговориИзбришиJako je lijepo kad neko tako dodje iz centralne Srbije i pokaze narodu da kod nas u Sandzaku i nije sve grozota kako se pise i prica...
Hvala vam puno,i zelim vam od srca da jos sto puta dodjete!!!!!
Erkan Tuzinac
Kao što vidiš, svidelo nam se, tako da ćemo sigurno opet da dolazimo.
ОдговориИзбришиBez brige :))