Na točkovima...: Ja to ne umem (Pešterska visoravan i kanjon Uvca)

Ranije sam pisao o kritikama mog prethodnog putopisa od strane ljubitelje Lade Nive. Kako sam smatrao da sam nepravedno napadnut, priključio sam se forumu www.ladaniva.co.rs .

Doček kakav sam očekivao. Sve je prštalo. Toliko da je na kraju Zemunac (admin na forumu) obrisao nekoliko strana veoma žučne rasprave, i “lepo nas zamolio” da se smirimo.

Kako ja takve stvari ne primam preterano k srcu, ostao sam član na forumu, i nisam se pokajao.

Relativno brzo posle toga, na forumu se pojavilo obaveštenje koje mi je privuklo pažnju:

Klub ljubitelja Lade Nive u saradnji sa cuvarima specijalnog rezervata Uvac organizuju druzenje i upoznavanje Pestera (srpski Sibir).

Dolazak u Sjenicu je 21.05 u popodnevnim-vecernjim casovima.Skup je na Sjenickom jezeru u kampu.

Sledi upoznavanje,namestanje satora,ice i pice...

U subotu 22.05 posle dorucka krecemo u voznju i obilazak mnogih znamenitih mesta u tom kraju.

krecemo u 08.00 idemo do Sjenice, zatim preko Razdaginje i Budjeva, stizemo u srce Pesteri , Karajukica Bunare, gde je u nasoj zemlji izmeren maximalni temperaturni minus, tu mozemo obici i rasmstar takodje prirodno dobro malo jezerce u srcu pesteri sa najevcim preletom ptica, odatle idemo preko Pesterskog polja, do Dolica i Boljara, gde bi trebalo da bude krajna tacka Jadrnaskog auto-puta, pa zatim sl. Crvsko, sl. Bare gde cemo stati i malo se osveziti, odakle cemo da se spustimo do manastira Kumanica gde je sama granica sa CG, a pre toga cemo sa jedne tacke videti Bijelo Polje. Nakon obilaska manastira, vracamo se do sl. Tutici, gde su manji exstreni, do sl. Krajinovice, potom do sl. Trijebine, gde cemo , zavisi od raspolozenja ici asvaltom ili jos par km makadamom, do mesta Radisica brdo gde se nalazi protivgradni radarski poligon, sa predivnim pogledom na Sjenicu i Sjenicko polje, da bi smo potom dosli do Sjenice i u kamp, gde ce rucak cekati. U sve ovo naravno uracunato je i vreme za slikanje, kao i pricu sa upozvanjem kraja, videcemo i pocetak Djalovica klisure.

Voznje bi bilo ukupno oko 120 km (+/- 5 km) , od toga obavezno je 20 km asvalta, dok bi ostalo bilo zastupljeno veoma dobrim makadamom, gde se na pojedinim mestima moze voziti i cetvrtom. U povratku bi, zavisi od raspolozenja jedna deonica od 20 km mogla da se vozi asvaltom. U trasi bilo bi zastupljeno i manjih extrema, koji opet, zavisi od raspolozenja ne bi bili obavezni. Ako bi bili vredni, pa u subotu krenuli nakon dorucka u 08.00 sati , a po mom proracunu ukupno voznje (bez zadrzavanja) bilo bi oko 4-5 sata , trebalo bi da se vratimo u kamp oko 15.00 sati, kada bi bio i rucak, a ostatak vremena je odmor i pecanje ili sta vec osmislimo.

U nedelju 23.05 je planiran izlazak vozilima na pogled meandera, voznja camcem i obilazak pecine. Nakon toga je rastanak i povratak kucama.

Bice jos dodatnih informacija,ovo je za pocetak.Poziv je postavljen dosta ranije kako bi svi zainteresovani mogli da se organizuju.

Sto se tice hrane....dogovoricemo se svi zajedno...kad vidimo sta kome odgovara.Za sad se zna da je u subotu jagnjetina za rucak. Troskove oko hrane podelicemo na ravne casti.

Smetaj je moguc u kampu ili u nekom od sela u okolini. Sva pitanja u vezi smestaja mozete postaviti nasem clanu SRELE-tu preko privatne poruke.

Zainteresovani se mogu prijavljivati ovde,pitanja mozete uputiti i meni,takodje priv. porukom.

E pa drugari...vidimo se na Sjenickom jezeru u kampu....9km od Sjenice

Mom oduševljenju nikad kraja – prošle godine sam planirao da odem u te krajeve, ali se planovi izjaloviše, a sad evo prilike…

Malo sam se raspitivao o kapacitetima, uslovima i sl, i kad sam dobio sve informacije pozvao sam Saleta iz Toyote i Zoranu iz Auto Bilda, i sve je bilo rešeno. Biće vozila – ne znamo baš koliko, i ne znamo baš kojih, ali znamo da će ih biti. Sve ostalo je stvar dobre volje, a nje bar imamo napretek.

Kako se bliži dan povratka, kockice se polako uklapaju. Ići ćemo sa tri Toyote (po jedan Land Cruiser, Hilux i Rav) i dva stara znanca – Dodge Nitro – isti oni kojima smo išli na Dukat.

Dodje i četvrtak, dan kad treba da preuzmemo dva Nitra. Stari znanci se skoro uopšte nisu promenili, jednom čak ni spojler koji smo mi (dobro, nismo mi već Neša i Bobi) skinuli nije vraćen:

Igrom slučaja, Srdjan i ja se ovaj put “menjamo” i ja preuzimam Nitra sa spojlerom. S obzirom da je ovaj put očekivani teren lakši, a nema ni snega, to i nije važno…

Okupljanje je sutra u 10 kod rampe na Adi.

Krećemo prema Obrenovcu – tamo nas čekaju Bata Lule, Neša i Boske.

Odmah krećemo dalje, i pravimo kratak pit-stop u Valjevu.

Nakon obavljenog posla, nastavljamo prema Divčibarama

Po dogovoru, stajemo na Divčibarama u jednoj kafanici da popijemu neku kafu…

Ja znam da je Beograd najskuplji grad u Srbiji, i znam da je sve jeftinije čim čovek mrdne negde van grada, ali…

Nas je bilo 9. Svi smo pili kafu, bila je poneka rakija, poneki sokić, i jedna čorbica. Kad smo ustali, Boske je prvi prišao konobarici da plati, i taman smo po dobrom starom srpskom običaju hteli da se svadjamo oko toga ko će da plati, kad sam shvatio da joj je dao hiljadu dinara, i još dobio kusur!!! Kusur je ostao kao bakšiš, a ja sam ostao u neverici…

Malo kasnije, Zorana, koja je bila samnom u kolima se požalila da joj je dosadno i tražila da ona vozi. Rekoh, OK, ja ću malo da škljocam aparatom okolo…

Medjutim, ubrzo mi je postalo neprijatno, a onda sam shvatio i zašto:

Isuviše dobro se sećam kako izgleda kad Miško vozi vezanih očiju, te je na prvom stajalištu zamolih da se vratimo na početne pozicije.

To prvo stajalište je Ukočenica. Poprište bitke srpske i turske vojske 1876. godine.

Tu smo zastali da malo udahnemo vazduh.

Danijelu je bilo vruće – pretpostavljam zbog zračenja mobilnog koji nije ispuštao iz ruku od Beograda.

Boske od samog polaska nije krio nezadovovljstvo (pre)sporim tempom vožnje, ali se žrtvovao zarad timskog duha. To ga nije sprečilo da se malo i zabavi (druga fotografija realno dočarava strminu).

Posle kraće demonstracije mogućnosti Wranglera, nastavljamo dalje.

Petnaestak minuta kasnije skrećemo sa glavnog puta preko Javora i dolazimo do groblja naših vojnika iz ratova 1876 – 1878 (ratovi za nezavisnost Srbije).

Nadmorska visina je 1400m, temperatura 6 stepeni, ali Danijel se ne da.

Po lepom vremenu odavde je moguće videti naš cilj – Peštersku visoravan, ali tog dana to nije bio slučaj.

Par stotina metara dalje je povelika kuća od kamena. Izgleda relativno održavano, ali ne bi se reklo da neko tu živi.

Po prizoru iz neposredne blizine zaključujemo da neko ipak redovno dolazi:

Parkiramo vozila.

Neki malo istražuju okolinu.

Što neizostavno vodi do malo gimnastike – žica je pod naponom.

Mrzelo nas je da proveravamo (niko nije morao), i za sad ostaje nedoumica – da li ovaj znak upućuje na neku gradjevinu ili žbun?

Ulazimo u kola, i idemo dalje. Otprilike sat vremena kasnije, nekoliko kilometara pre Sjenice silazimo sa glavnog puta na neki makadam.

Ne znam za ostale, ali ja nisam bio svestan da je ova voda tihi početak onoga što će nas kasnije ostaviti bez daha.Idemo prema kampu

Posle prvog prevoja puca pogled.

Meandri Uvca. Kada sam prvi put video slike ovih predela, nisam ni pretpostavio da se ovako nešto nalazi u Srbiji. Tek čitanjem sitnog teksta u dnu te fotografije sam shvatio da ovakva mesta postoje tu, kod nas. Nisam siguran koliko je davno to bilo, ali znam da od tad želim da dodjem ovde i vidim ove neverovatne prizore svojim očima. Utisak koji uživo ostavljaju ove slike ne mogu da opišem, ne umem. Oni koji su bili tamo znaju o čemu pričam, a oni koji nisu bi trebalo da ove slike shvate kao poziv da još danas počnu da planiraju put.

Put do kampa se ozbiljno oteže. Svakih nekoliko metara zastajkujemo, gledamo, ćutimo. Kolona se sve više oteže, a tišina se pojačava.

Ne znam koliko vremena je prošlo, znam da je malo kilometara, kad ugledasmo most za koji znamo da je u blizini kampa.

Krivina – dve, i ugledasmo i kamp.

Par minuta kasnije, prva dobrodošlica.

A tu su i neke poznate njuške.

U toku je razgledanje kampa i okoline.

A tu je i još jedan stari znanac - Niva koja je nesretno i pogrešno bila optužena za zaglavljivanje na Dukatu, i to u trenutku kad je pružala pomož mnogo većem i jačem kolegi.

Šta li je pod ceradom?

Društvo se polako okuplja, i upoznavanje je u toku...

Iza ćoška, Lovac mućka nešto. Upucao je nešto u prethodnom periodu, i rešio da podeli sa nama.

Gledajući ovu ekipu, ne mogu a da se na zapitam za šta su se oni to spremili.

Za to vreme, Lord potvrdjuje priču o poreklu njegove rase.

Vreme užasno brzo prolazi, i već je noć.

Ovi krajevi, drže do svoje reputacije ’srpskog Sibira’, i, na otvorenom, vatra je najbolji prijatelj.

Lovčev gulaš je gotov, i stiže poziv na večeru.

Oscar i Gerry su jedini stranci na ovom okupljanju. Nije im prvi put da idu ‘van civilizacije’ i zasad verovatno nagadjaju šta će da dožive.

Kao znak da je večera gotova, Boske je jedno vreme lupao u svoj metalni tanjir, a onda ga je napunio.

Ispostavilo se da je dobro procenio jer glad čini svoje.

Nismo samo mi gladni.

Drugari iz Toyote su trebali da putuju s nama iz Beograda, ali zbog obaveza su ipak morali da krenu malo kasnije. Večeru nisu propustili.

Već sam spominjao reputaciju ovih krajeva – najhladniji predeli bivše SFRJ su u pitanju. Pri samom planiranju putovanja dosta smo razglabali na temu da li da spavamo u kampu pod šatorima, ili u nekom ‘čvrstom’ smeštaju u Sjenici koji je Sretko obezbedio. Kad mi je Zemunac rekao da su za kamp obezbedili veliki vojni šator u kojem mi treba da postavimo naše male šatore, za mene je dilema bila rešena – spavam u šatoru. Ekipa iz Toyote me je pratila (doduše neki nisu imali šatore, pa su spavali u kolima), a ostatak je otišao u Sjenicu da spava.

Kad se društvo malo razredilo, pričali smo o potencijalnim problemima spavanja u šatoru, a zapalo mi je za oko da nisam baš spreman kao što sam mislio. Neki su bili bolje opremljeni.

Ujutro, polazak je bio oko 8.

Prvo stajanje je kod sela Razdaginja. Izlazimo iz automobila, i…

Nisam siguran da bih umeo da opišem prizore i kad bih probao. Slike ne mogu da dočaraju. Morate otići i videti. Broj fotoaparata u akciji možda najbolje opisuje osećaj koji vlada.

Nastavljamo dalje, i opet se zaustavljamo na nekoj uzbrdici. I ovde je radio aparat, ali mi je samo ova slika zapala za oko. Brana, deluje ljut. Možda mi još nije oprostio što nigde nisam spomenuo kako je na Dukatu zakačio i izvukao mene i jednog Čirokija zajedno…

Teško je odvojiti pogled.

Idemo dalje i zaustavljamo se na jednom mestu gde nam domaćini pokazuju trasu kojom je planiran auto-put, i koji bi za njih bio spas. Gledam okolo, i zaključujem da bi za neke bilo dobro da je već uradjen.

Lord i Bobi beskrajno uživaju.

Ipak, posle kraćeg prepuštanja instinktima, i Bobi shvata da je na nesvakidašnjem mestu.

Krećemo dalje, pa opet stajemo. Taman – moram i ja imati neku sliku da dokažem da sam stvarno bio tamo.

Ubrzo stizemo u selo Karajukića Bunari čuveno po najnižoj temperaturi ikad zabeležnoj u celoj bivšoj SFRJ – 13. januara 1985. godine ovde je izmereno –39,5 stepeni Celzijusa.

Tog dana nije bilo baš toliko hladno, ali njemu nije prijalo.

Nastavljamo dalje, i idemo do Ramstara – močvarni deo visoravni, inače zaštićeno prirodno dobro, i kao dokaz surovosti ovih krajeva ponovo gledam nešto što sam do tog dana vidjao samo na slikama.

Malo dalje, zaustavljamo karavan, i doručkujemo.

Još malo slika, čisto da shvatimo da Danijel nije jedini spreman da se razgoliti za slike.

Idemo dalje…

Stižemo u blizinu Boljara. Mesta najpoznatijeg po tome što bi tu trebao da prodje spominjani auto-put. Putokaz deluje kao da ga priziva, a mi idemo desno.

Po priči, konji u ovim krajevima žive lep život. Kako poljoprivrede skoro da i nema, leti su pušteni da lunjanju kud im se hoće, a upregnuti su samo tokom zime. Zbog mnogo snega, konji su zimi jedino prevozno sredstvo, i to je jedini period u godini kad se od njih očekuje da nešto i rade. U ovo doba godine, može i ovako.

Posle 30-tak minuta vožnje stižemo do jedne prilično usamljene kuće na brdu za koje mislim da se zove Jelenac. Tu se zaustavljamo, a iz kuće iskaču domaćin i domaćica jureći da nas ponude sirom i rakijom – 15 godina se nije desilo da im je neko nepoznat stao ispred kuće.

Gutljaj, zalogaj, i idemo dalje.

Putevi kojima se krećemo nisu baš pravi putevi. Više su staze koje se naziru na tlu, ali je teren pitom i čak i Nitro sve prolazi bez problema. Koliko god to za mene bilo dobro, ima i onih kojima ne odgovara. Posle nekoliko sati disciplinovane lagane vožnje, Boske odlučuje da zabavi sve prisutne.

I opet, idemo dalje.

Još od kad sam pročitao obaveštenje za ovo putovanje, brinula me samo jedna stvar – vreme. Ne zbog hladnoće, spavanja u šatorima, prohodnosti terena, već samo zbog vidika. Znam da je Pešterska visoravan spektakularna, da okolne planine nisu ništa manje lepe, da je Uvačko jezero remek-delo prirode, i zaista sam se plašio da bi vremenske neprilike mogle da pokvare užitak. Srećom, nije bilo tako. Jeste nas sva tri dana pratila slaba dosadna kiša. Jesmo poslednji dan odustali od vožnje čamcima po jezeru zbog ozbiljne pretnje neke oluje. Jesmo imali ozbiljne blatnjave prepreke na putu, ali sve to nije umanjilo utisak. Jedino što je ovo vreme pokvarilo su fotografije. Nije bilo prilike da uhvatimo ove fenomenalne predele u zagrljaju sunca, ali možda je i tako bolje – sigurno ćemo doći ponovo da slikamo.

Kad smo stigli do sela Bare, dočekalo nas je nešto što još uvek nisam siguran da l’ je prava magla ili smo jednostavno ušli u oblake.

Zbog magle, odustali smo od obilaska Djalovića klisure, i krenuli nizbrdo.

Teren nizbrdo postaje sve teži, blata je sve više, kolona se razvlači, a ja odlažem fotoaparat na neko vreme. Silazimo do jednog potoka koji izgleda potpuno bezazleno, i ja opušteno krećem preko njega. Voda je sakrila nešto (još uvek ne znam šta), čuje se neki tup zvuk, Gerry kaže ’nešto je otpalo sa kola’, i ja stajem. Hvatam radio-stanicu i javljam da sam stao, da mi je nešto otpalo sa kola. Izlazimo iz kola, vidim šta je otpalo, kupim, stavljam u gepek, javljam radiom da je sve OK, i nastavljam dalje. Prilazimo novoj vodenoj prepreci, ovaj put je to već rečica, i preko radio-stanice čujem upozorenje da od izlaska iz vode ima ozbiljnog blata, da se pažljivije vozi. Krećem uzbrdo, i Nitro me ponovo iznenadjuje lakoćom kojom savladjuje blato bez ikakve prave off-road tehnike.

Posle prve blatnjave prepreke, kažu ima još jedna. OK, nema odmora, idemo dalje. U jednom trenutku sam već mislio da će morati sajla da radi, ali Nitro se ne da. Izašli smo na čvrsto tlo, i dok čekamo da i ostali prodju, vreme je za procenu štete.

Verujem da bi masjtori iz Chryslera voleli da znaju kako se to radi – ovaj blatobran je plastičnim žabicama pričvršćen za karoseriju automobila. Meni je pošlo za rukom da ga skinem jednim potezom, bez ijedne polomljene žabice!

U medjuvremenu, stižu ostali, i nastavljamo dalje.

Malo kasnije, opet sir i rakija.

Živeli! (Don’t drink and drive)

Lord bi da proba, ali Sale je jasan – Brale, sir može, al’ rakiju ne dam!

Vozimo dalje, i opet smo na ravnom.

Današnja tura se bliži kraju, i stižemo do vidikovca sa kog se Sjenica vidi kao na dlanu.

Sjajno mesto za zajedničke fotografije.

Iako su drugi otišli korak dalje u skidanju, Danijel se i dalje ne oblači.

Kakva ekipa – tvrdokorni Nivaš, Nivaš koji ima i Wranglera, i čovek kojem je Jeep istetovirano na srcu (mislim, iznutra).

Zemunac nešto objašnjava Zorani o ’sukobu’ Nivaša sa medijima, a Zorana...

U Sjenici stajemo da nešto kupimo, a Danijel i dalje prkosi termometru.

Pri povratku u kamp, prizor koji me naterao da stanem. Svestan sam da ova slika ne može verno da prenese scenu, ali i ne treba – to treba videti uživo.

Dolazimo u kamp, a tamo nas čeka ručak - još topla pešterska jagnjetina, i još svašta nešto. Skoro desetočasovna vožnja je uzela danak – svi smo ozbiljno gladni, i nemamo vremena za ragovor. Stomaci se nezdravo pune, ruke samo grabe, disanje se zanemaruje.

U jednom tenutku, bivamo grubo prekinuti. Sretko, naš domaćin je osetio potrebu da nam se zahvali na dobrodošlici. Pa brate zar baš sad??

Srećom, to nije dugo trajalo, ubrzo smo se vratili započetom, dovršili, i onda opušteni zalivali pojedeno.

Nije da ne putuju mnogo. Nije da se nisu nagledali svega i svačega u životu. Ali, Gerry i Oscar su jednostavno oduševljeni svime što su doživljavali tih dana

Ubrzo, počinje i "zabavni program". Nisam ljubitelj, ali ovo je kompletan ugodjaj.

Kada sam pričao jednom mom drugaru šta mi je plan za taj vikend, odmah mi je predložio alternativu za spavanje. Njegova supruga je poreklom iz tih krajeva, njeni imaju kuću s druge strane jezera, te oni prilično često tu dolaze. Naravno, upoznati su s klimom, i prilično uporno insistiraju da ne spavam u šatoru, već u toj kući (u kojoj inače niko ne živi). Kako sam odrastao u sličnim klimatskim predelima, odbio sam ih ali sa rezervom – prvenstveno idem da spavam u kampu, ali u slučaju kijameta, dobro je imati rezervu.

Negde oko 2h prethodne noći počela je da pada kiša. Kad smo se tog jutra probudili u šatoru, iznutra je bio toliko mokar kao da je kiša padala iz zemlje (kondenzacija). Nije nam bilo hladno, ali je vlaga bila jeziva. Pre spavanja, stavio sam čizme na sam ulaz naš šator (mali unutar velikog), a ujutro me dočakalo iznenadjenje. Još sedeći na podu malog šatora, krenuo sam da se obujem, gurnuo nogu u čizmu, i shvatio da je puna vode! Moja čizma, inače dobra, vodootporna, nalazila se tačno ispod rupe u velikom šatoru kroz koju je kapala voda. Spolja, bila je potpuno suva, ali svejedno, puna vode.

Sve to zajedno bilo je dovoljno da se za drugu noć preselimo u ponudjenu kuću. Drugari iz Toyote, Bata Lule, Neša i ja se potrpasmo u kola, i odosmo na drugu stranu jezera.

Uz čašicu razgovora posedesmo po koji sat, Bata Lule dobi i poklon od Neše, i bi vreme za spavanje.

Posle lepog sna, krenusmo put kampa.

Bili smo skroz suvi, naspavani, odmorni. A i most dvadeset metara dalje nije neki.

Još prethodne večeri je više automobila imalo problema sa izlaskom iz kampa jer je kiša napravila ozbiljno blato. Kako ne bismo izazivali sudbinu, parkirasmo automobile pre kampa. Doduše, ja sam prethodnu noć ostavio Nitra u kampu, ali za njega nismo brinuli – on je već pokazao da je sposoban...

Stižemo na doručak.

Pre polaska, nešto mi je privuklo pažnju. Kad ljudi hoće da kažu da je neki teren nepristupačan, strm, obično kažu „tamo koze pasu pod ručnom“. Nikad nisam čuo da neko to kaže za krave.

Krećemo ka meandrima.

Prolazimo pored brda sa neobičnim imenom – Molitva.

Dobijamo najavu onoga što sledi.

I stižemo na odredište.

Ne znam koliko smo vremena proveli na ovom mestu. Složili smo se da nije dovoljno. Obećali smo jedni drugima da ćemo doći ponovo. Obećali smo sebi da ćemo doći ponovo. Mogao bih satima sedeti ovde. Posmatrati, slikati, ćutati. Možda bih mogao sad ovde i opisati kako to izgleda. Ali ne mogu dočarati. Ne mogu objasniti mirnoću koja se uvukla u mene tamo. Hipnozu tih kulisa. Čudnu gracioznost tih velikih lešinara. Ne umem. Nisam dovoljno talentovan da opišem kako ovo mesto obuzme čoveka spolja i iznutra. Nisam siguran da iko može.

Jedino što mogu da kažem da je polazak prebrzo došao.