Blato je ipak blato

Zaludni ljudi koji čitaju ovaj blog znaju da sam zimus bio na Kučaju, tačnije na Beljanici (http://zaludan.blogspot.com/2010/12/zimska-idila-na-kucaju-11-i-12-decembar.html). 

Da ne ulazimo u detalje šta je tačno šta, za mene je sve izmedju Bora, Majdanpeka i Despotovca Kučaj. Znam da postoje tačne geografske odrednice, ali mi nije presudno da znam koji Timok je granica kog masiva, te u skladu s tim, sve je to Kučaj!

Tad je to bilo u organizaciji nekoliko entuzijasta, i beše to puki hedonizam u belom. 

Negde početkom maja sam načuo da će 22. maja 2011. Jeep Club Srbija organizovati jednodnevnu vožnju na istom terenu. Sjajno! Mnooogo volem da prodjem istim putevima u različita doba godine.

Gde je Jeep Club, tu su sigurno Goša i Lule. Srki i familija takodje, a s obzirom da nije kupila neku plišanu lutkicu i proglasila je maskotom, Zorana nam je bila živa maskota. 

Pored sjajnog društva, meni je ipak bilo najvažnije da je u pitanju jednodnevna vožnja, nedelja, i da i moja Dragana može s nama - da konačno vidi kako stvarno izgleda moje smucanje po planinama.

Dogovaram se sa Luletom i Gošom da nas oni, Gošinim Čirokijem pokupe ujutro, to je što se mene tiče bilo to.

Medjutim, dan pre ove avanturice počinjao je dvodnevni karavan na Zlatiboru. Lule i Goša su u subotu bili i tamo (ja sam 'teo d'idem, al' mi Dragana nije dala), i, prednji diferencijal nije izdržao. Čiroki je otišao kod Neše u servis, a njegovo mesto je zauzeo Luletov Crveni Oktobar.

Mučenik je toliko dugo stajao zaboravljen da je skoro crk'o od žedji.

A i neke bube su ga napadale

Ipak, izdržljiva je to životinjka, i za pola sata nas dovodi do zbornog mesta.
Ženskim pričama je uvek vreme i mesto...

Pristižu i ostali...

Lule priprema sve gedžete...

...i krećemo dalje...

Brzo stižemo do Krupajskog vrela

Sale koristi priliku da razdeli sendviče i sokiće...

A mi koristimo priliku da ih probamo

Namireni i napojeni šetamo do samog vrela

Kad smo saznali da zakasneli deo ekipe neće ni doći, trpamo se u kola i krećemo.
Žika se nešto glupirao, pa je uspeo da nas izgubi. Malo telefoniraja, davanja instrukcija, navigacije, ugledasmo ga.

Svi smo na okupu, i bezbrižno idemo uzbrdo.

Iako je jutro bilo sunčano, i obećavalo lep dan, oblaci se očas skupiše, i krenu dosadna kiša. Bilo je i onih koji su čitali vremensku prognozu.

Do vrha Beljanice idemo istom trasom kao i zimus. Bila je to prilično opuštena vožnja po belom, i delovalo je da je cela trasa veoma pitoma.
Medjutim, sveža kiša je na delovima puta napravila tanak sloj ekstremno klizavog blata koje sa putnim gumama nije bilo moguće proći bez pomoći prijatelja.

Što je zezanje sa blatom duže trajalo, to smo se mi koji smo zimus ovuda prošli više čudili. Zimska kombinacija blata i razgaženog snega se ovde pokazala kao neuporedivo manji problem od prolećnog tankog sloja svežeg blata. Samo malo lošije gume, i čak i moćni Rubikoni počinju da se muče.

Ipak, mnogo je to manja muka od praktične demonstracije neprimerene upotrebe odgovarajućih materijala. Onaj gorepomenuti diferencijal na Gošinom Čirokiju koji puče na Zlatiboru je od, reklo bi se, nedovoljno debelog ili loše 'zamućenog' aluminijuma. Ako smo i pomislili da je u pitanju običan maler, isti takav diferencijal na istom takvom Čirokiju pukao je na ovoj blatnjavoj deonici. I Tanja će morati kod Neše...

U retkim sunčanim trenucima povremeno izlazimo iz kola. Da protegnemo noge, pomirišemo planinski vazduh ili zapalimo po jednu, a i da namestimo ....

Goša sprema materijal za novo pisanije.

Ovo je nekad bio koren stabla.

Stižemo i do jednog prevoja

Gde nas je dočekala zanimljiva dobrodošlica.

Na rastanku, prvo rekoše 'vidimo se dogodine', pa se ispraviše - vidimo se za deset dana. Ko zna ko će dočekati iduću godinu...

Par kilometara dalje Sale zaustavlja kolonu da nas peške odvede do ponora neke rečice (stvarno zaboravih kako se zove).

Mene je više zaintrigiralo što nijedno stablo nema vrh, a i lokalno stanovništvo nas je gledalo kao da baš nismo normalni

Nažalost, samo mesto ponora je u dubokom useku koji je od kiše bio isuviše klizav da bismo pokušali spuštanje, pa nam to ostaje za neki sledeći prolazak ovim krajevima.
Uz zvuke gromova krećemo dalje.

Broj stabala kojima je grom spržio vrhove je neverovatan.

Oblaci su sve crnji, i sve je tamnije.

Ipak, izlazak na sam vrh donosi malo svetlije oblake

I baš tu, vrhu, Srkiju otazuju kontrole podizača prozora, i to sa spuštenim prozorima. Neša i Žika stupaju u akciju. Neša rastura vrata, Žika se hvata alata, i 15-tak minuta kasnije sve radi...

Neša dobija i nagradu za uloženi trud.

Krećemo nizbrdo, i opet postaje jako mračno. Ove slike su napraveljene u 5 popodne...

I, nakon što nas čitav dan prate kiša i blato...

...prašina. Izgleda da ovde kiša uopšte nije padala i vozila ispred nas podižu neverovatnu količinu prašine.

Jedna od atrakcija na ovoj turi koje je Sale najavio je trebao da bude i jedan vodopad (ne, imena se ne sećam), ali nas je bojkotovao

Produžavamo do vrela Mlave...

...i do etno-kompleksa Trška gde na kraju ručamo (večeramo?).

Napunjenih stomaka, Sale, a za njim i Goca nam najavljuju novu turu za prvi vikend jula, pa ko zna, možda me opet baš tad Dragana pusti...