Boj ne bije svijetlo oružje...iliti putopis na 4 točka

Izreka kaže “Boj ne bije svijetlo oružje, već boje bije srce u junaka”. Da u ovo vreme baš i nije tako uverismo se na 220 km dugom putu.

Negde u decembru prošle godine pitala me moja dobra drugarica oću l’ s njima (Auto Bild) na “neki karavan džipova” u februaru. Bože, ženo! Rekoh, hoću, samo ako me moja žena pusti.

“Pozivnica” je izgledala ovako:

Sretenjski 4x4 karavan 2010 – otkrijmo zajedno jugoistok Srbije!

19 – 21. februar 2010.

Krajnji jugoistok Srbije: predeo netaknute prirode, visokih planinskih vrhova sa fantastičnim pogledima, planinskih jezera, reka, vodopada. Beskrajna polja retkih divljih brusnica i borovnica. Rezervati prirode pod zaštitom UNESCA. Poprište velikih bitaka iz prethodnih vekova, čiji su tragovi i dalje prisutni.

Do informacija sa terena o prohodnim putnim pravacima za vozila, pešake i bicikliste se teško dolazi. Do fotografija još teže. Sve se svede samo na stare vojne mape i nadu pojedinca da će ga entuzijazam odvesti u pravom smeru. Pridružite nam se u nesvakidašnjoj avanturi istraživanja tajni ovog zaboravljenog dela Srbije!

Ruta:

Program:

Okupljanje učesnika 19.2. oko 20 časova u motelu "Vranje" na auto putu, pored samog izlaza za grad Vranje. Sledi večera, druženje, predstavljanje programa, a potom noćenje.

20.2.

Nakon doručka, krećemo u celodnevnu 4x4 zimsku avanturu u kojoj obilazimo crkvu Presvete bogorodice, Vražju stenu (prirodni fenomen sličan Đavoljoj varoši kod Kuršumlije, čiji je ovo praktično prvi turistički obilazak), nakon čega napuštamo asfalt i otiskujemo se u vrleti Dukat planine. Na nadmorskoj visini od oko 1660 metara, nailazimo na omanju visoravan koja predstavlja raskrsnicu puteva ka Bosilegradu, Besnoj kobili i Makedoniji. Naš karavan će na ovoj raskrsnici krenuti putem juga tj u pravcu Makedonije osvajajući gole vrhove Sečeno ralo, Juruk, Kolevo gumno i konačno 1828 m visoki vrh Bele vode. Ovaj vrh, zbog svoje pozicije ali i nadmorske visine posetiocima otvara fantastičan vidikovac ka Srbiji, Makedoniji i Bugarskoj. Sledi spust do Bistarske reke, a potom i Dragovištice, do samog Bosilegrada, gde su učesnici Karavana gosti predsednika Opštine Bosilegrad Vladimira Zaharijeva. Predsednik Zaharijev će nas dočekati na samom Dukatu svojim 4wd vozilom, a potom nam lično biti vodič tog prvog dana.

Popodne će biti odmor za učesnike Karavana, tokom kojeg će nakon ručka , imati priliku da se upoznaju sa ovim jedinstvenim gradićem Srbije, koji zbog narodne nošnje, arhitekture i očuvanih običaja, i danas u sebi nosi duh 19. veka. Sledi lagana vožnja regionalnim putem do najvišeg jezera u Srbiji - Vlasinskog jezera - gde se gosti smeštaju u hotelu "Jezero".

21.2.

Drugi dan nam donosi avanture po Čemerniku. Planina Čemernik apsolutno nema nikakvu izgrađenu infrastrukturu. Trasa dužine oko 50 km je u pravom smislu off-road potez i predstavlja istinsku pustolovinu. Ona počinje praktično kod Vlasinskog poluostrva Bratanov del. Karavan će se kretati pravcem severozapad preko Zanoge i Cvejinog senjaka, nakon čega sledi uspon na najveći vrh u regionu, Veliki Čemernik (1638m). Preko atara sela Mačkatica dolazimo do Predejanske reke, koju pratimo do njenog sliva u Južnu moravu, odnosno samog mesta Predejane. U motelu Predejane imaćemo druženje i oproštajni ručak.

Ukupna trasa Karavana je oko 180 km (Ovo se ispostavilo kao netačno – konačan broj kilometara je bio 217). Učesnici karavana biće mnoge domaće VIP ličnosti, u sopstvenim ili vozilima organizatora. Ukoliko učestvujete sa sopstvenim vozilom, u zavisnosti od razvoja vremenskih prilika, potrebno je da vozila budu opremljena terenskim ili pneumaticima za sneg.

Srećom, pusti me žena, i ja se prijavih.

Dan pre polaska, preuzeh Dodge Nitro od dobrih ljudi iz Chryslera (dali su nam dva). Pomislim ‘nije neki off-roader, ali poslužiće’. Ima pogon na četiri točka, bez blokade diferencijala, bez redukcije prenosa, ima ‘limited slip diff’, grozne all-season M+S gume, ali nema veze…tu je srce u junaka.

19.02. sakupi se nas nekoliko kod Sava centra, i krenusmo lagano put Vranja...

Negde u sumrak stigosmo u motel Vranje

Bili smo prvi, ali ubrzo su i ostali počeli da stižu…

S obzirom da je bio radni dan, i da su ljudi stizali sa raznih strana, poslednji su stigli oko 2 ujutro. To im uopšte nije bilo pametno jer je polazak bio planiran za 7:30.

Srećom po njih, neke nismo mogli da probudimo – evo kako je izgledao parking u planirano vreme polaska:

, a bilo je i nekih “tehničkih problema”…

Bobi i Neša su zaključili da bi Nitro mogao da pravi probleme svojim spojlerom:

Kako su u pitanju pravi majstori, a uz to “specijalci” za američka vozila, uskoro se mogla videti sledeća slika:

To je već bolje…

Još uvek su ih brinule gume jer oni znaju kako treba da izgleda guma za teren pred nama pa su takve i poneli.

Svijetlo oružje

a mi smo morali da se zadovoljimo “fabričkim pneumaticima”:

U medjuvremenu, teku poslednje pripreme za polazak…

I, konačno, krećemo…

Po retrovizoru na Nitru, reklo bi se da mu nije prvi put da se otisne u nepoznato

Lagana vožnja asfaltom, i prva stanica – Vražija stena

Nastavljamo još malo asfaltom, i stižemo u Trgovište

U Trgovištu nas je dočekao predsednik opštine (mislim da se zove Vlasta Petrović). Elem, Trgovište je najsiromašnija opština u Srbiji, i za njih je prolazak ovakvog jednog karavana i medijska promocija ovog dela Srbije veoma važna stvar.

Na sledećoj slici dotični gospodin je desno, a pored njega je Mladen Stojanović, mnogo poznatiji kao jednostavno Mladja, predsednik planinarskog društva Srebrna Glava iz Pirota.

Jedan neverovatan entuzijasta iz kojeg prosto izbija želja da uradi nešto za ove krajeve Srbije. Čovek koji je praktično bez ikakvih sredstava organizovao već nekoliko ovakvih karavana, a sve u cilju promocije istočne i jugoistočne Srbije. Kad provedete malo vremena s njim, vidite da je pun priča o ovim krajevima, da mu oči zasvetle kad priča delove istorije ovih krajeva. Bezgranično nesebičan čovek koji je na kraju ovog karavana čak dao svoju Ladu Nivu kao garanciju za plaćanje nekog računa (nesporazum sa sponzorima oko načina plaćanja). (Sad već znam da je račun plaćun i Mladja je dobio svoje vozilo nazad).

Pri izlasku iz sale gde su nas dočekali vidimo gomilu radoznalih ljudi koji nas ubedjuju da nismo normalni kad hoćemo da idemo preko Dukata, i da nemamo nikakve šanse da prodjemo.

Naravno, oni ne znaju da mi imamo i tajno oružje J

Kako u karavanu učestvuju vozila raznih godišta i stanja, uopšte nije čudno da je jedna Lada Niva otkazala poslušnost pre nego što smo sišli sa asfalta

Posle 15-tak minuta majstorisanja krećemo. Ubrzo napuštamo asfalt, i stižemo do prve, istina lagane prepreke:

Uskoro za tim, kreće i prvi uspon

Nakon 40-tak minuta stižemo do jednog prevoja.

Tu smo “malo” čekali. Neki su vreme iskoristili za odmor

Neki da se malo igraju

A neki su pokušali da se igraju, pa su morali da traže pomoć prijatelja…

Konačno, posle sat vremena čekanja stiže i dugoočekivano “tajno oružje”

Vladimir Zaharijev, predsednik opštine Bosilegrad. Čovek kakvog pamtite za ceo život. Ženio se 5 (pet) puta, a po sopstvenoj priči poslednju, sadašnju, ženu je ukrao negde na Kosovu!!?? U Bosilegradu se priča da je njen bivši muž sa sve bombom u rukama došao po ženu, al’ ga je Vlada ubedio da je voli toliko da će pre da pogine nego da je vrati, i čovek se vrati kući sam. Sam za sebe kaže da je najveći brend Bosilegrada, i verujemo mu.

Usput, obećao nam je vruću gibanicu u Bosilegradu.

Ovaj buldožer iza njega je, po njegovom nalogu, prethodnu celu noć čistio put od snega da bismo mi prošli. S obzirom na zabrinute poglede onih u Trgovištu, ostaje nam samo da se nadamo da je dobro obavio posao.

Ono što tu saznajemo je i da odatle prema Bosilegradu vode dva puta. Jedan kojim je Vladimir došao, ali je još ranije zaključio da nam tuda ne bi bilo interesantno, i drugi, na kojem je pomenuti buldožer upravo završio posao.

Još malo vremena koje smo proveli na ovih 1,535 m visine smo iskoristili za grupno i pojedinačno poziranje

A oni koji su znali šta nas čeka, za poslednje pripreme

I otisnusmo se mi dalje…

Vožnja postaje sve zahtevnija, put sve lošiji. Dolaze do izražaja sve mane i prednosti raznih automobila i opreme. Nakon 40-tak minuta, popeli smo se na 1,700m nadmorske visine, i dolazimo na prvi ozbiljan ispit. 100-tinak metara strme uzbrdice sa mešavinom blata i raskvašenog i razgaženog snega. Prvo kreće nekoliko Lada Niva, i uz malo manuelne pomoći prolaze.

Sledeći za njima kreće jedan Uaz, i od njega svi očekuju relativno lak prolazak. Medjutim, pojavljuju se neki problemi sa prenosom, i posle prilično velikih muka i manuelnog rada, Uaz se penje na vrh

Uz manju ili veću pomoć ručnog rada, penje se još nekoliko vozila

Došao je red i na Grand Čiroki (kasnije će se ispostaviti da je to jedan od dva vozila koja su svima nama ostalima omogućila da se ne okrenemo i vratimo). Odmah za njim, optimistički krećem i ja u Nitru.

Iako se držim onog “gledaj gde hoćeš da ideš a ne gde ideš” J vrlo brzo postaje jasno da bez pomoći prijatelja dalje neću moći

Kako se bližim vrhu uzbrdice, što snagom motora, što tudjih ruku, uspon postaje sve strmiji, podloga sve klizavija, i sledi neizbežno.

Lik koji posmatra šlepanje je Srdjan, vozač drugog Nitra, i verovatno se pita šta mu je ovo trebalo J

Nije mi prvi off-road, ali mi je prvi put da me neko šlepa. Za utehu, ostaje mi činjenica da je posle mene bez šlepanja prošao još samo drugi Grand Čiroki sa ‘all terrain’ gumama. S prednje strane, na sajli su se menjali crveni i zaleni Grand Čiroki, a pozadi Lade Nive, Uaz, drugi Nitro, mali Čiroki, Nissan Terano.

Kako nije bilo mesta za manevrisanje, deo karavana (i ja sa njima) odlazi otprilike kilometar dalje kako bismo napravili mesta ove koji se tek penju.

Usput, naišli smo na još jednu nezgodnu deonicu gde su Čiroki&sajla opet bili u glavnoj ulozi. Srećom po nas sa zadnjeg kraja sajle, nemam dokaze za to.

Ubrzo stižemo do još jednog prevoja.

GPS kaže 1,720 m nadmorske visine. Prizori su fantastični.

Mali predah dok ostali stignu, možemo nešto da gricnemo, a imamo i lep pogled na ono šta nas čeka

Sa ovog mesta, put nastavljamo po grebenu planine. Podloga je ulavnom sasušena trava, i pukom srećom kiša je počela da pada tek kad smo prešli travnate deonice.

Posle novih 40-tak minuta stižemo do, ispostaviće se, najteže prepreke na celom putovanju.

Najkraćim putem koji je probio buldožer ne može ni Čiroki sa ‘kramponkama’

Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da se raznim vozilima izborimo sa 20-tak metara nemogućeg terena gde ni guranje nije lako izvodljivo, neki se upuštaju u “probijanje novog puta”. Prvi pokušaj završava neslavno…

I drugi, i treći, i…

Tada su počele da rade i lopate – bukvalno smo lopatama prokopali bedem snega koji je napravio buldožer, napravili koliko-toliko solidan prilaz uzbrdici, i krenuli redom. Izgurali smo jedan po jedan automobil nekih 30-tak metara uzbrdo odakle počinje podloga na kojoj točkovi opet ‘hvataju’.

Počeo je da pada mrak, a poslednji auto u karavanu beše ‘moj’ Nitro.

Iako nije bilo hladno, temperatura je svo vreme bila oko 15 stepeni, duvao je užasno jak vetar koji pomera iz mesta, ili zaustavlja u koraku. U kombinaciji sa kišom koja je počela sa sumrakom, to nas je zaista iscrpelo. Onima koji doručkuju, poslednji obrok je bio tog jutra oko 7h, a nama koji ni ne doručkujemo, večera prethodnog dana. Verovatno jedino što nas je držalo je bio adrenalin.

Potrpali smo se u automobile, vozili još malo uzbrdo, sve do najviše kote naše rute – 1,800 m nadmorske visine, i lagano krenuli nizbrdo prema obećanoj vrućoj gibanici.

Moram priznati da ne znam koliko još kilometara smo prešli pre nego stigosmo na asfalt – u jednom trenutku smo počeli da lamentiramo da l’ smo još uvek na makadamu, ili na lošem (propalom) asfaltu. Noć, kiša i mnoštvo barica nisu bili od pomoći. Dilema je ostala nerešena jer nam nije palo napamet da stanemo samo da bismo utvrdili ko je u pravu.

Kako bilo, posle skoro dva sata vožnje (što makadamom, što asfaltom) obreli smo se u Bosilegradu. Domaćin nas uvodi u osnovnu školu, u salu u kojoj inače ručavaju deca. Na ulasku osećamo jak miris hrane, i odmah znam da nam domaćin nije baš sve rekao. Na stolu hleb, turšija, sir, ubrzo stiže gibanica, pita sa kupusom, pita sa lukom i na kraju odličan gulaš od divljači koji se puši. Uz to domaćin nemilice nudi pivo, rakiju, sokove…

Doduše, gibanica je bila hladna, ali ako uzmemo u obzir da smo trebali da stignemo na ručak, a da smo stigli na večeru, mislim da bismo je jeli i da ništa drugo nije bilo ‘na meniju’.

Nakon ovog, u svakom pogledu nezaboravnog, zakasnelog ručka, krećemo prema Vlasini. S obzirom na konfiguraciju samog puta (krivine koje ‘izazivaju’) uveren sam da je predeo lep, ali nažalost, noć se odavno spustila.

Posle nešto više od sat vremena prijatne vožnje uz pratnju uporne i dosadne kiše, stižemo u Vlasinu gde nas čeka večera (!!??).

Više mrljamo po tanjirima nego što jedemo, i sabiramo utiske ovog zaista dugog dana. Nekako nam se nameće zaključak da je put Trgovište – Bosilegrad, iako je trajalo neuporedivo više nego što smo očekivali, bio jednostavno fenomenalan, i da jedini žal koji ostaje je to što je, kad smo krenuli nizbrdo, bio već potpuni mrak i nismo mogli da uživamo u prizorima koje nagoveštavaju farovi vozila daleko ispred nas.

Odlazimo na spavanje uz dogovor da je sutra polazak oko 10h.

Budjenje donosi iznenadjenje – tokom noći je palo 10-tak santimetara novog snega i planirana trasa se dovodi u pitanje. Dok čistimo sneg sa automobila iščekujemo Mladju da donese poslednje vesti od lokalnog šefa šumskog gazdinstva.

U to stiže i Mladja i kaže da ćemo ići preko Čemernika, ali lakšom rutom – planirani pravac je jednostavno neprohodan.

Krećemo nešto posle 11.

Nakratko stajemo u Crnoj Travi gde nam je Mladja ispričao kratku istoriju ovog kraja, i “odao” jedan kuriozitet – u Crnoj Travi postoji stara napuštena crkva koja je zaključana, i niko ne zna gde je ključ??!!

Mi nastavljamo uz Čemernik.

Nešto ne verujem da ovi od malopre s drvima na kamionu i oko njega imaju dozvole za seču, ali nismo mi policija. Na putu niz Čemernik Mladja zaustavlja kolonu, i kaže “Izadjite iz kola, udahnite ovaj vazduh”.

Svi znamo da se bliži kraj ovog divnog putešestvija i udišemo punim plućima. Uz dodatak nikotina, ugljen-monoksida… J

Spuštamo se prema Predejanu (Predejanama ??). Tu ćemo da ručamo, i onda svako svojim putem…

Nakon ručka, polako se pozdravljamo i razilazimo uz obećanje da se vidimo poslednjeg vikenda avgusta na letnjem karavanu po Staroj Planini.

Neke stiže umor.

Dok vozim u tišini, pokušavam da složim utiske.

Razmišljam o “herojima” našeg putešestvija

Koliko su drugačija vremena bila kad je srce u junaka odlučivalo… Da nije bilo “ove dvojice” sa “svijetlim oružjem” (kramponkama)… Možda bismo se čak i okrenuli u nekom trenutku.

Ovako, imali smo dokaz iz prve ruke – bez obzira na srce, na off-road avanturu, pogotovo zimi se ne kreće bez ekstremnih ‘all terrain’ guma, ili barem ne bez dobrih ljudi koji ih imaju.

Pred kraj, da se zahvalim i Saletu Veljkoviću i Milošu Jelesijeviću što mi dozvoliše da ove fotografije podelim sa vama. S obzirom da oni ‘od aparata žive’, a ja im žutu banku ne dadoh, mislim da su zaslužili J

(Ono malo fotografija bez potpisa su moje napravljene telefonom)

Na kraju, da dodam još nešto.

Ovaj putopis sam napravio da bih podelio moje utiske sa ovog putovanja. On opisuje kako sam ja doživeo taj vikend, i ništa više ni manje.

Elem, stavio sam ovaj putopis ranije na par nekih foruma. Ubrzo, stigle su kritike od nekih učesnika ovog karavana. Sve je potegla pogrešno naslovljena fotografija "ciroki izvlaci nivu", jer je bilo obrnuto - niva je izvlačila čirokija. Kritike su nastavljene na račun mog "ignorisanja učinka i uspešnosti Lade Nive, a u korist drugih vozila".

Nema veze...ja sam taj vikend doživeo ovako kako sam opisao...